Наша књижевност

Тартарен код Паштровића = 431

Успињање није било нарочито тешко, али је било дуто и неугодно под теретом сунца које је пржило. Лука се осећао одговорним за ову земљу, њену историју, па чак и за помене путеве кејима смо ишли,

= И сам сам радио на овом путу, = _ кажке. — Пре много година, када је прађен. Отада. није оправљан. — И обећава нам, некуда горе у простору, насладу извора; „једне велике воде“, како он то каже, где ћемо се одморити и напити.

Лука нам прича о Вандербилту, као да га је лично знао, о "кувару љубимцу краља Милана Обреновића, и о томе како је у "граду Бизерти изјавио“да је католик, да би му капетан брода дао божићње отеуество,

Кад смо се приближили извору, коњ и магарац лагано су прошли норед нас, опрезно ступајући по оштром и тврдом камењу, долазећи по свој део воде која је изобилно отицала у долину. Једна сељанка са котарицама пуних паприка долазила. нам је у сусрет.

= Је ли вам што потребно7 = питала је Луку.

Лука напуни све џепове чврстим зеленим пашрикама.

= Стари феудални господар, — пешкао га је песник. — Сељаци су ситурно некада били твоји поданици

— Лепи поданици, — презриво одговара Лука, који је ставио плодове у џеп да нас као своје госте нечим почасти. — Земљу

сам им поклонио. А ову шачицу плодова узимам једаред годи· шње као дажбину.

Пут нас води кроз једну малу насеобину. Ту станују Лукини сродници. Једна жена стоји на вратима.

- — Шећете проћи поред моје куће а да мало не свратите, — каже.

Мала одаја, чиста, лепо одржавана и убога. Над столом, постављеним уза зид, за који седамо, висе три фотографије у јед= ном оквиру. Једна показује лепо, мисаоно мушко лице. Руке су превијене и шаке једна у другу постављене. То је био Васо Андровић, домаћин куће. Друге две су бледа неодређена дечачка лица.

— Велики део света сам изгубила, — говори жена, наливајући нам слатко, мирисно вино које се назива прошек. — Све је било опљачкано, кад сам се вратила из бежаније. Ни виљушка. није остала. Али је грожђе успевало, а маслине су доносиле добар род и ја сам вукла плодове на трг у Котор. Ствари се могу накнадити, али живот не може нико вратити. |

Говори прибрано и тихо. И онда, као да мисли да не схватамо њене речи и да се мора јасније изразити:

— Када изгубите прет, свеједно је који. Боле вас сви. Али | је најгоре од свега изгубити и мужа и децу.

Издигла је руку, раштирила прете, као да је тиме постало видљивије и појмљивије оно што јој се догодило.