Наша пошта
178:
хирург оштрим ножем, продире у тајне кути војсковођа, дипломата, државника. Неумитан је у свом суђењу. Такав је био и у акцији.Његова објективност огледа се и кад цени оне на дому и оне на страни. Чињенице лебде испред субјективности. Са таквом објективношћу, убеђењем урезује тип једног „тигра“, Клемансоа, као благог Вилвона. Такав је и наспрам свих других. А кад критикује, најоштрији је наспрам својих у отаџбини. Његови мемоари тако дају класичну поуку и за будућност. Нас овде занима околност да таквом погледу, који је обухватао, не једну линију на фронту већчитав свет, није умакла, поред улоге телеграфа и телефона, ни улога њиних скромних службеница. Тиче се телефонискиња у рату. Забележићемо ставове које је о томе донела „Правда“, са жељом да сеи код нас почне говорити о улови п. т. т. струке у Светском рату.
Г. генерал пише:
„Немарност оних у Министарству рата често нас је доводила у врло незгодан положај. Тако је било и са неопходно потребним материалом ва војну телеграфију и телефонију. Америчке трупе налазиле су се већ три месеца у Европи, а ми још ни један метар телефонских жица нисмо имали. Француска нам у том погледу није могла помоћи, а наш материјал, који смо собом донели ив Америке, био је сасвим неупотребљив. Било је, пре свега, потребно да разна пристаништа у Француској у која су пристизали бродови са нашим трупама и ратним материалом, спојимо телеграфски и телефонски са главним центрима и логорима америчке војске. А са свима овима требало је да буде непосредно спојен амерички главни стан . Све то било је још и у јесен 1947 потпуно немогуће.
то време ми смо располагали већим кредитом и мој принцип је постао: чим на време не стигне неки давно поручени ратни материал, који Министарство рата може да поручи, одмах ћу да покупујем потребне ствари у Француској, Енглеској или Италији. На сву срећу, америчка влада једино није вадоцњавала са одобравањем кредита и шуљањем већих свота новаца ва војне сврхе. Иначе у свему је владао свети Бирокрациус! Када је највад наша телефонска служба ипак органивована и кад су већ саграђене засебне америчке војне телефонске централе, дошли смо до жалосне констатације, да у америчкој војсци није било војника, који би располагали спремом и праксом телефониста. Ја сам одмах изабрао најневојни"чкији, алинајпрактичнији начин, да се ово питање реши: телеграфисао сам у Њујорк, да ми се одмах пошаљу две стотине добро увежбаних телефонисткиња, од којих бар половина треба да зна француски. Француска влада, као и она у ватингтону оштро су осудиле овај мој корак, што у рат увлачим и жене. Прављени су најнеукуснији с вицеви