Наша пошта

9296

садник умнога и васпитнога препорођаја у струци. Даље, да се неуморно и несебично ради на томе: да се постигне потпуна солидарност свега особља у подршци свога Удружења и пуна сагласност у раду за напредак струке; непомућено пријатељство и несебична другарска оданост међу службеницима.

Те идеје је стално и ревносно спроводио орган Удружења „Пошта и телеграф“, као што се то може видети и из бројева овога часописа од почетка његовога излажења до престанка.

Али,на жалост, та интимна идеологија Удружења није имала успеха. И оно је морало да ликвидира. Зашто 2...

Ко би желео одговор на то питање, нека се позабави 06јективним процењивањем ондашњих прилика и људи у струци. У њима ће се брзо и лако пронаћи узроци трагичнога свршетка Удружења поштанско-телеграфског.

Молим вас, Господине Уредниче, да верујете у моју непоколебљиву оданост и искрено поштовање,

10-У 11-1931, Београд Бранислав Ђ. Бујдић

— Пријатна нам је пажња уваженог г. Бујдића наспрам нашег часописа. Већ у 1 свесци обновљене „Наше поште“ (јун 1930) он се јавио својим прилогом. Кад смо молили г. Бујдића да одговори на анкету „Назце поште“ жаљаше се да му је пропао комплет његовог листа из 1903-5 г. Обрадова се, као отац чеду, кад му позајмих мој комплет. Са Цетиња сам био претплаћен на „Пошту и телеграф“. Хтео сам бити и сарадник, али је лист престао ивлазити. Саопштићу овде писмо г. Бујдића, које ми је послао из Београда 26 јануара 1905. Оно илуструје братске односе који су постојали између другова ондашњих двеју српских краљевина:

„драги Господине,

У одговору на Ваше писмо од 15 ов. м., извештавам Вас, да ћу Вам драге воље примити рукопис који нудите, да се одштампа у „Пошти и Телеграфу“.

Хонорар је за преводе 30 дин. од штампаног табака.

Ну, како Ви не тражите новац, већ да вам се, на хартији, коју би Ви дали, одштампа исти с:ог у 200—300 примерака, радо ћемо Вам учинити по жељи.

Изволите, дакле, послати рукопис на моју адресу.

Хвала Вам на братскоме поздрављу. И ја Вас отпоздрављам од срца и братски, и молим Вас лепо, да исто тако топло поздравите и мога бив. ђака, а сада колегу г. Петра Милића.) Реците му, молим Вас, да се не љути, што му нисам одговорио на писмо. Претрпан сам послом и једва доспевам у слободним часовима, да одговорим можда тек једној трећини, која се равним молбама и питањима на мене обраћа.

") Г. Милић се сећа свог наставника у „Нашој пошти“ (август 1934 стр. 194). : -