Наша пошта

222

НАШЕ ПОТРЕБЕ _ ДЕКРЕТИ

Изгубили смо многе лепе одлике из прошлости и са.

данашњицом унели у своју битност пуно којечега, у чему

све више гине "наша воља и злрава радост живота. Стари.

узори и правила, иако су срж вековних искустава и као такви неуклоњиви закони за народ који жели себи правилан и до-

бар развој, данас су пребрисани или оголићени да више из-.

гледају у својој нагости бедни него. потребни!... | Стога можда и нехајно једна од тих лепих, чак са обавезном педантношћу примењених ствари у скорој. прошлости,

данас скоро и не постоји, или уколико је употребљена, више ·.

ремети здрав појам о дужностима него што је неопходно

потребно да осведочи један акт, који потстиче човека на.

полет и здраву акцију. Мислимо на најновији начин издавања уверења о унапређењима у нашој струци, јер ма ко-

лико то било савремено, да се и у овом послу покаже у-.

прошћеност и уштеда, ипак, по нашем схватању, то је чиста штета. У првом реду за ауторитет установе, која таква

уверења издаје, а затим, намени у циљу једног таквог акта, који треба својим значењем и формом да претставља изве-

сну награду и одличје за онога коме се даје. Сви смо ми; који данас после 15 — 20 и 30 година држ. службе добијамо та уверења на обичном полу-табаку хартије и са нечитким потписом појединих начелника оделења, у своје време при-

мали, тако рећи као почетници, са првим указом декрете са.

потписом- факсимилом Његовог Величанства Краља, и на формату украшеном орнаментиком, која је чинила леп утисак, не само на онога коме јетим актом дато признање и право, него и за свако страно лице коме дође до руку.

Сада, иако је чл. 103 тач, 4 Ч. з. предвиђено да се свим службеницима почев са УП групом издају декрети о указу са највишег места, данас је тај чин сведен на обичну службену обавест коју оверава један виши чиновник,

Још у доба средњовековне државе српске давате су

повеље и писмена са пуно естетске форме по слову они-

ма, који су на нешто стицали лична права, тако да су то још и данас укусни споменици, ма да су у то време изостајала далеко техничка средства од данашњих.

Ми, пак, иако смо тако рећи на пучини, раздраженој МНОГИМ непогодама данашњице, сви смо дужни уносити што више напора и солствене снаге да стишамо ту неман, те да би сачували брод националног уједињења и на њему високо уздигли заставу слободе,— изгледа да мећу нама најмање пропагирамо тај дух и жељу свога народа и своје душе.

Није то мала ствар, када се у нашем колу, људи, ма

“УЛ 3: