Наша пошта

390

и 500 милиона електрон-волта. Прва од ових вредности је приближно једнака оној, која се добија, замишљајући формацију атома хелиумових, почев са 4 протона и 2 електрона као елементарних састојака, као што смо то горе видели. Друге вредности су приближно једнаке онима, које се добијају сличним начином, замишљајући формацију атома кисеоникових, силициумових, и гвожђа, почевши од лакших састојака. Ова три елемента су, са кисеоником и хелиумом још и најчешћи и најобичнији у природи.

Прилизећи тако познавању ових енергија и помоћу индикација којг нам показују курбе јонизације. даје се наслутити: да је процес формације атома начин продукције највећег дела космичких зракова. То су главне тачке Миликенове теорије која се односи на природу и начин постанка космичких зракова. Постоји само питање особина тих зракова, нарочито њихових међусобних акција према материји; тешкоћа задржавања једне тако продорне радијације која не допушта никако да се имају тачне индикације о самом предмету.

Свеорашње модифирбације. Теорија, чије ћемо закључке сада резимирати (или сродне теорије, као например Жансова)“) изгледа да доста добро објашњавају главне експе: рименталне резултате. У току 1932 и 1933 дошло је више нових чињеница које нису потврдиле све постављене хипотезе. Најпре, експерименталне базе су се показале несолидније но што се претпостављало. Многи физичари који су поново прихватили пређашње експерименте, нашли су доста знатне варијације у интензитету зрачења на разним географским ширинама. Други су поништили тврђење да постоји један максимум јонизације када се пење у атмосферу, резултат који је Миликен означио у својој теорији као вероватан и који је погодан његовој теорији. Затим, проучавајући јединице космичког зрачења, узете посебно, стављено“ је до очевидност и присуство корпускула енергије која је много јача од милијарде електрон-волта, т. ј. од енергија са саставом атомских језгара, почев од елементарних протона, па чак и од енергија ослобођених уништавањем простих елемената.

Тако данас, иако теорије, врсте као што је Миликенова, имају за браниоце врло велике ауторитете (Кесепег), формирала се једна нова струја испитивача (Воће и КоТбгаћег, Коза, А. Н. Сотроп, РПацуШег, Сјау и т. д.) који траже, објашњење резултата у корпускуларној теорији космичких зрачења, теорији која је из основа супротна пређашњој, пошто она не захтева више изотропију зрачења у простору, ни интервенцију међузвезданих простора за постанак космичких зракова.

И збиља, ако питање изгледа заплетено и замршено