Наша стара трговина : прилози културно-историјски и етнографски

прија, ћириџија, ћумурџија, ћурчија, угљар, ужар, уздар, уштипчар, фурунџија, хлебар, циглар, чамџија, чарапар, чаругџија, чизмар, четкар, шавац, шваља.

Селски занатлије. По селима се занатлије баве пољским послонима; занат раде тек кад пољски послови престану, од прилике онако како јеу Расу: „Занатлија има прилично по селима (зидари, дрводеље, ковачи, лончари, терзије), али им је то занимање споредно а њиме се баве кад престану пољски радови“ (Е. Ј. Цветић: „Новопазарски санџак“, 1912, 26). Друго су, већ, они који лети занат обављају, као што су ћергмиџије, цигљари, зидари и т. д., који, ради бављења са занатом, морају пољске послове остављати својим породицама.

Путници занатлије. Није ту реч о оним народним и сељачким путницима занатлијама (абаџијама, терзијама, качарима и т. д.), него о модерним занатлијама, који су по мањим местима путовали посла ради. | Е

Кројачи би, на пример, долазили, с времена на време, у једно мало место, покројили и сашили одело чиновницима и варошанима који би се „немецки“ одевали, па ишли даље. Обично би радили у механској соби; међу њима би се често нашао и по какав пијанац.

Сајџије би долазиле, такође, с времена на време у једно мало место, поставили свој алат на сто у механи и оправљали сатове чиновницима и још оним варошанима који их, поред чиновника, имају.

То је био једини начин да се у маломе месту дође до „немец«ота“ одела и до оправке сата.