Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

8 МАРКО ЦАР.

ђем свету тешком муком зарадили оно мало цркавице, којом ће помагати своје и себе прехранити у старе дане: али кад се ти исељеници сете како су се туђинци од памтивека отимали о њихово отачаство, и како некима од њих и данас расту завубице за њим, они су са тим отачаством у највећој мери поносни. Ломећи се као морнари по „неверној стихији“, аргатујући у америчким и аустралским рудницима, они немају пред очима него један сами. циљ: да се здрави кући врате, те да на дому свом и даље крсну свећу пале и прастаре обичаје свога рода чувају.

Далматинци су, међутим, чисти Словени али Оловени које је прекоморска латинштина у извесној мери углачала. Они су човечни, трезвени, ал у исто време и врло поношљиви. По машти и темпераменту, они могу да: се сматрају као неки југословенски Провансали, као песници читавог свог племена. Земљорадник, далматински сељак, воли своју земљу и њене плодове, рујно вино и укусну маслину. Штедња није можда његова особита, врлина ; он је за ружну реч увек готов да погине, али га, с друге стране, лепом речју можеш свезати као јагње. „Кроза све време свога путовања по туђем свету — вели један добар познавалац наших исељеника у Северној Америци — тај народ чува у души једно јако, побожно осећање, а то је носталгија да „старим крајем.“

Далмација је, према свему томе, за нас Орбе и Хрвате двојином занимљива; она је нама свима драга и важна колико по својим природним лепотама, толико исто, и још више, по свему оном што људи нечујно пи неприметно ваде из своје душе и уносе у материјалне ствари, које су скопчане с њиховим историјским животом.

Далмација, је, на махове, играла знамениту улогу у историји света. Не кажемо, заправо, да је овај увани трачак земље, — који у главном представља