Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

ЛАЛМАЦИЈА. тон

— широм целе Далмације — непрестано живело, а подуже и владало, једно чисто словенско племе које се, истина, већ рано почело називати, по својим најстаријим државним формацијама, двојаким именом српским и хрватским, али које су доцније сеобе опет јаче ивмешале, а данашњи дани ето и политички ујединили и тиме спремили земљиште за потпуно стапање. Од осмог века унапред владали су мањим или већим деловима Далмације, једни за другим, Франци и Византинци, затим хрватски краљеви, 60санске династе и српски краљеви и цареви. Али доста рано (почетком ХЛ века) једним делом земље завладаше чак далеки Угри, док се најзад приморских градова, мало по мало, не дочепаше Млечићи. Ови последњи беху, истина, принуђени да после дугих ратова (1358 год.) поново уступе земљу својим супарницима Мађарима, али им најзад (истина, коначно тек у почетку ХУП века) пође за руком да је подвргну својој власти, изузевши једино подручје дубровачке републике.

За, време тог угарско-млетачког отимања, о превласт, далматински Оловени немају, разуме се, самосталне улоге; они су тек ситан новац којим грабежљиви власници подмирују своје међусобне, и то понекад врло прљаве рачуне.

зузетак чини једино мали, но независни Дубровник, који хвата и одржава везе са Србијом Немањића, негује свој „словенски“ говор, те га у извесном часу подиже на достојанство књижевног језика, стварајући на њему дела која су данас опште добро, дика и понос целог нашег племена. Захваљујући тим делима, једна искра словенске просвете остала је неугашена на подјармљеном Балкану, па је тињала у мраку покосовске ноћи све дотле, док се из ње, у наше дане, није опет разбуктао помлађени пламен. Преко дубровачке књиге спојише се књижевним језиком за дуго отуђена браћа Срби и Хрвати, који данас сачињавају огромну већину, готово целину, становништва Далмације и далматинских острва.