Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

14 | МАРКО ЦАР.

боже био Млечић. Млечић — говорило се — освојио Ципар и Кандију, Млечић се проширио по Албанији, Млечић не да Турчину ни завирити у Приморје, Млечић му чак вакида и Босну !

Тако се говорило, па тако се у млетачким књигама и писало, не разбирајући да ли су, и колико, јуначком гласу заиста храбрих млетачких Брагадина, Венијера и Фоскола придоносиле чврсте мишице наших Јанковића, Омиљанића, Мочивуна, Накића, Мандушића и осталих војвода и сердара:

„Којима се дична слава. орп, Кад нам гусле спомињу јунаке!"

Пошто Млечићи подјармише Далмацију, главни _ им посао беше да однароде властелу, и стога живо пораде да за себе задобију оне који живљаху у градовима, те им поталијанише имена. Један део поносите приморске господе — кућићи и коленовићи постадоше млетачки измећари, хранећи се платама чиновничким: други се, у млетачкој потчињености, држаше куд и камо часније, јер својим јунаштвом брањаху крајину од турске најезде, мада о хлебу „принципову . То је тако ишло до краја ХУШ века, кад неславно пропаде млетачка држава и кад уз француску републиканску војску допре дах слободе и једнакости и до обала Адрије. Истом тада могао је далматински народ да, без свога понижења, узме учешћа у благодатима што их просвећене државе нуде својим у правима и дужностима изједначеним грађанима.

Нажалост, не би за дуго.

После по Французе катастрофалног исхода руско-француске војне 1812 год. и осталих недаћа тадашње Наполеонове поколебане државе, заједничким напорима Аустрије и Енглеске пође за руком да Французе истисну из Далмације (1814), која се тако, немилом судбином својом, претвори у подворницу двоглавога орла. Што је то значило за приморски народ, внамо најбоље ми, старији људи, који смо сав