Наше Приморје : слике и утисци с Приморја

= ДАЛМАЦИЈА. ' 17

својим моралним законима, својом вером и оним дубоко увреженим обичајима који одржавају и с колена на колено предају осећање националне заједнице, Срби једног дана усташе, раскидоше туђинске окове и очистише земљу од наметнутих господара. Тога дана су Душанови и Лазареви унуци сјајно показали како народи не умиру и како је „свака, сила за времена.

=

Народ је наш, у најпрњим данима своје историје, увек живо осећао у срцу свом неговао успомену почињених му неправда, и у томе је управо била његова снага и његова слава. Прочитајте, господо дипломате, врсну студију Емила Кастелара. о душевној трагедији српског народа у покосовском ропству, па да се сместа уверите како се крупно преваристе, кад у зао час решисте да наше приморско становништво сматрате као неку аморфну и несвесну гомилу, и да оно јуначко гнездо третирате као неки рауг де сопдивге! |

Велики шпански беседник није, међутим, ни издалека предвиђао слом аустријске монархије (коју он назива, „крвопијом нејаких народа“), нити је довољно јасно назирао могућност нове оријентације и групације Јужних Словена у случају таког слома. Напротив, други један велики мислилац прошлога, века, Никола Томазео, човек наше крви мада васпитаник италијанске културе, имао је у том правцу сасвим исправне и, за оно доба, управо пророчке погледе. Право иницијативе у случају стапања разних југословенских огранака у једну хомотену целину, право иницијативе и улогу вође у томе случају он је празнавао једино Орбији „која, је на то позвана по својим традицијама“. Што се напосе тиче Далмације, Томазео је још 1885. г., у чувеној својој песми АПа Оатага/) чисто и бистро казао да је њена будућност у заједници са Орбијом.

+ Види превод у прози те песме у књизи писца ових редова, Моје симпатије, коју је 1913. год. у Задру издала књижарница Е. Шенфелда.

75 2