Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

118 Мих. М. Ђокић

и слушајући како мотор аута зврчи. Помиловах га по црној, коврџавој коси и проговорих неколико речи, разуме се више српски него корзикански. Он се благо изви, осмехну и штуче у гомилу деце, на сваки начин поносан, што сам га. ословио и помиловао.

Пролазећи кроз гомилу ове деце, прилази ми брзо момак хотела, узима из мојих руку торбу, и клањајући се, пропушта ме напред у хотелски кулоар, одакле одох у собу на другом спрату; пошто се претходно записах у хотелску књигу.

Кад сам се отресао од прашине, умио и ручак спојио са ужином, нестрпљиво сам изашао у варош.

Ово лепо, каменито место, удаљено је од Ајачија непуних четрдесет километра. Има до три-четири хиљаде становника. У њему је пошта и телеграф. У околини има шест села; у једном од ових, Доминичију, родио се од непознатих родитеља, јануара 1497 године, Сампијеро Корсо, један од националних личности Корзике.

Хоћу, као што обећах, да те у кратко упознам са биографијом овог храброг и честитог Корзиканца, који је у родољубљу раван нашем Карађорђу. | — Сампијеро је са свим млад отишао у Италију. Показао је храброст у црним четама јована од Медичија; прешао у Француску, где је доцније постао корзикански пуковник под Фран-

Бастелика. Поглед с источне стране, со-ом |. Прославио

се у опсади Перпи-

њана (1542), у Ландресију (1543), у Витри-Франсоу (1544), па се после ових силних успешних битака вратио на Корзику, где се ожени лепом Јеленом од Орнана. — Некако одмах после његове женидбе, ђеновљани га ухапсише, под изговором да се хтео докопати Бонифачија. Сампијеро успе да се ослободи