Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

62 Мих. М. Ђокић

Она их је гонила и пропадала; понова улазила у борбу, ништила, немилосрдно убијала и бродове им топила, — При крају ХИ! века, гусарима је у Јадранском и Средоземном Мору одзвонило. Готово их је и понестало. Оно што се још било одржало, сишло је доле ка Сицилији и Сардинији, доспело до обала Шпаније и Африке — и ту ишчезло... Имена гусарских арамбаша изгубила су се. Утонула су у море, заједно са својим бродовима — као да нису ни постојали...

У ХУП веку, гусари су се опет делом појавили по где где по морима, али не више са онако дрском жестином као некада. Њихових ветерана, старих, дрских морепловаца и осионих нападача — више није било, те су и ова друштвена недоношчад, морала врло брзо утонути у море као и њихови родитељи: страшни Брабантинио, немилосрдни Васперећи, лукави Ле Бонето, крволочни Скиноло, незајажљиви Алканино и остале гусарске по злу чувене харамбаше...

Хроничари оног доба бележе: да је послуга ових разбојничких бродова, седам десетина од сто била од синова из добрих породица. Било их је и са неоспорним племићским титулама: Француске, Енглеске, Шпаније, Холандије, Германије, Норвешке и ондашње Италије. Јасно је, да су то били они типови, који су одбачени из ондашњег друштва као неваљалци. Одгурнути, они су, лутајући по свету, тражили средстава за што угоднији живот, па су упадали међу гусаре, а будући интелигентнији, брзо доспевали до старешинства на бродовима и као команданти, чуда чинили од храбрости и насртљивости. Научени на добар и угодан живот, они нису презали ни од чега, само да дођу до што обилније пљачке. Ови мрачни средњевековни типови, на сваки начин били су већином изданци феудалних господара, чији су родитељи на копну завршили своју епоху, — а синови продужили на морској пучини борбу противу права човечанских...

— Но, све узалуд! Груба сила, на неморалној подлози, још у своме зачетку осуђена на пропадање, клонула је: о њој су само језиве приче остале све до данас !