Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

Наши на КоРЗИЦИ - 73

нас, српских изгнаника, који смо низ дана и ноћи провели по албанским каменим кућама и шталама, потпуно предани Арнаутима на милост и немилост, који су нас по негдеи мрцварили, онако гладне и изнемогле... И овде се, у овом случају Историја поновила, само што је она у овом културном веку била свирепија и односила много више људских живота но онда, кад је култура била тек у своме развићу. Па ипак, фамилија Бонапартина била је срећнија у своме бегству, јер је бар имала хлеба и срећно избегла од разјарене масе, — а ми смо страдали и много, врло много крви пролили по албанским кршевима и костима посејали оне врлети...

— Кад сам се враћао из ове ђеновљанске куле, свратио сам у грчку капелу, која је од Ајачија удаљена три километра. Она се зове грчка зато, што је у њој вршила верске обреде грчка колонија, која се некада овде налазила. Ову је капелу подигла 1632 удова Арталија Пацо ди Борго, жена Паца Емила ди Борго, команданта папских трупа на Корзици 1619 године. Ове придошлице из Грчке по предању које се овде одржало, служиле су ондашњим гусарима као

јатаци у њиховим прљавим делима. Па зато је штета што је оволики новац утрошен за ову грађевину... Србима су Грци у већини несимпатични, па и они најотменији, који ће нас увек снисходљиво поздравити — и одмах затим смерати да обману...

-— Кажу, да је Св. Петар рекао: „кад са Грком

говориш, држи штап у руци!“ ж

У ранијем писму напоменуо сам, да су ми књиге Алфонса Додеа нарочите биле миле и на срећу дознам, да је овај велики писац у години 1867 проводио по неколико недеља на острву великог Сангвинера, које је одмах до Ајачија. Био сам на њему. Оно је велико 34 хектара; има кулу светиљу првог реда и поморски телеграф. Доде је описао ово острво у својој књизи: „Ре ез де топ Мош!п“ ; назвао га је: „црвеним и дивним!“ Поред овог острвцета има још и друга три, која нису ништа друго до огромне стене.