Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

80 Мих. М. Ђокић

нучија де ла Рока, где је у лову био, остао је због рђавог времена на преноћишту, доле у селу, у кући виђеног домаћина — ако се тадањи корзикански сељак у опште могао назвати домаћином У кући запази његову кћер Марију, која је била неописано лепа и грациозна. Осион по крви, он дрско насрну на њу. Њен брат Матео, опази то, па и не промишљајући на последице, у борби са њиме, успе да му одсече једно уво, а другим ударцем ножа да му унакази и лице. У своме оправданом гневу, по страшној непогоди, уз припомоћ своје породице, истера из куће овог насртљивца, заједно са његовом послугом.

Сутра дан, читаво јато Чинаркиних верних најамника прешло је преко замачких мостова са заповешћу: да Матеа живог ухвате и доведу замак. Али су се преварили! Отац Матеин са својим сродницима и пријатељима, дочека ову необуздану руљу код једне усечене стене, код које сада стојим са својим друштвом, и ове, али апсолутно све потуче... Гласник није отишао, да јави шта се догодило. И друга експедиција није боље прошла. Замак је, без мало, већ био испражњен од најамника.

Са остатком момака, крену се и сам страшни Чинарка, да ухвати Матеа и да казни његову породицу, која се усудила да подигне руку противу њега. Он је од сељана био пуштен да прође овај узан пролаз, па, кад је био на једној малој таласастој ливадици, у маху је опкољен и заробљен! Бесан од злоће, био је разјарен као звер, крв му је капала из изгрижених усана; али све му је било узалуд, јер је и њега, као и његовог неваљалог сина, постигла иста судбина. Матео је и њему одрезао једно уво и онаказио лице — па га пустио, а послуга је сва побијена!

Од тога доба, мештани су били мирни од насртљиваца из оног каменог гнезда више њих — али за мало. Кад је обесни Ринучио сазнао шта се догодило са његовим рођаком Чинарком и његовим сином, послао је одмах своје људе чак у овај крај, са страшном наредбом: да попале цело бунтовно селои побију све што тамо нађу, а Матеа, његовог оца, лепу Марију,