Наши на Корзици : путописне црте : са 85 слика у тексту и картом Корзике. Књ. 1

94 Мих. М. Ђокић

Хофмановом „Галебовом стеном“ и многим другим, у истом жанру писаним, — учиниле су, да заволем свом душом далека пуговања, да заволем море...

Доцније су дошле друге, јаче и озбиљније књиге; путописи славних путника потпуно допунише оне прве — и ја сам већ био спреман за далека путовања. Маштао сам још јаче о њима: желео сам их!...

Године су се низале. Постао сам већ зрео човек. Жеља за путовањем не испуни се. Прилике су се биле тако несрећно стекле у моме животу, да нисам могао кренути никуда са своје груде: чамио сам у њој.

Као што знаш, пре четврт века ушао сам у вртлог политичког живота, нисам га ни желео ни волео, али сам, ипак, стицајем околности, запливао њиме — и убрзо морао као емигрант, напустити своју земљу... Тада сам први пут кренуо даље у свет и сагледао плаве таласе Јадранског Мора... Испунило се оно народно: свако зло има и своје добро!

Сећам се и данас тих часова, и ако су давно проХујали. Воз је пред смирај сунца журио са станице Огулина и хитао Ријеци. Пео се високо по оном неравном терену, ка једној малој станици, где намах чух, да неко од путника рече: „Море!“ У часу се приближих прозорском окну и сагледах први пуш плаву пучину, која је беласкала далеко доле у пурпурима залазећег сунца... То прво виђење мора, ти први осећаји и сада су ми свежи. Они ће остати урезани у души до онога часа, кад се и она растави са телом...

— Опет је деценија прохујала: младост ме је постепено остављала... Лице је већ почело да се ббра, и по која седа, покривала је моје слепоочнице. Наступили су тешки дани у Европи. И наша земља од тих

таласа, који немилосрдно траже да спирају људску крв, није остала поштеђена... Страдала је... ја сам је морао напустити, те изаћи из њеног чаробног перивоја, да бих само избегао ропство, и сасвим изненада постао сам вечити путник!...

Прошао сам земље и градове. Стизао сам из вароши у вароши. Бродио сам од мора до мора. Државе сам пропутовао! Ношен сам на крилима судбине и