Наш народни живот

ђетета у цијелој Херцеговини макар најгори хајдук нли лупеж био, да ће се усудити ишта што се манастирско зове украсти, а још мање у кућу унијети. Да би дијете, случајно, у наручје шуме скупило у манастирској огради и дома, у незнању, донијело, све оно што би се оној кући злога догодило, макар и кроз десет година, приписали би Божјему проклеству. Шта више, у народу препоручује отац својој ђеци: Ако, синко, икад пођеш у манастир, пази да кад из њега изађеш добро очисхиш ноге о прагу авлиских врата, да ни прах манастирски не унесеш у очину ти кућу”. 1 Бокељи „крађу сваку, а особито црквену, презиру, јер, веле: Туђа мука траје до унука, а црквена до девет кољена”. 2 Црквена се имовина сматра као света чак и онда кад црква опусти. 1737 годнне избегли су сељаци села Драгуше у Топличкоме Округу, а на њихово се место уселише Арнаути. Исељавањем Драгушана запусти и њихова црква и сва урасте у велико дрвеће, н то место Арнаути назову Црквени Забран. Из Црквеног Забрана ннкад нико није смео ни гранчице одсећи, јер су држали да ко у њега дирне мора полудети. Такво су веровање задржалн и Срби, који су 1878 године, пошто су Арнаути побегли, населили Драгушу. 3 Лево од пута што води из Соко Бање у Ресник ископао је неки сељак темеље некакве старе цркве. При копању наншао је на жиле старога бреста. Воденичар из облнжње воденице их покупи за гориво, али кад је видео да је ту била црква, ниједну није смео метнути на ватру. 4 Па ипак, поред свега реченога, примери крађе цркава у нашем народу нису ретке ствари, ни у прошлости, ни у садашњости. Овде, наравно, не

1 Лгтопис Матице Српске, књ. 269, стр. 29. 2 Српски Ешнографски Зборник, књ. XX, стр. 310. 3 Браство, књ. VII, стр. 38. 1 Старинар, IX (1892), стр. 124.

154

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ