Наш народни живот

шили, тако су и учинили. 1 Петар Руњанин, свештеник у Кузмину у Срему, прича како је његов сапарох Антоније Мишчевић био небрежљив и кадгод би као чредни свештеник свршно Службу Божју, свагда би остављао кључ од цркве на довратку црквених врата. „Неки нечовек којн је био усмотрио његово небреженије, ноћу, између 9 и 10 марта (1832), узео је кључ, цркву отворио, орман црквени обио и новце који су се у орману находили однео.” 2 Црногорски кнез Данило унео је у свој 3 а к о н и к од 1855 године овакву одредбу: „Који би се лупеж ухватио да цркву краде, тај ће, и не пазећи на то да ли је још кад крао или суду гријешио, бити на смрт осуђен.” 3 У Северној Далмацији на једном малом острву реке Крке лежи католички манастир Висовац. У томе манастиру поред чудотворне иконе Свете Богородице бно је до пре четрдесет година смештен повећн гвоздени сандук са малом рупом кроз коју је побожни свет спуштао новац. Сандук се није отварао, нити се ко сећао да је икад отваран, јер је било предање да се не сме отварати док се не напуни новчаним прилозима од којих ће се саградити храм Светој Богородици. У сандуку је морало бити већ много новаца, али се фратри нису о њему нимало брннули, јер су знали да. је под заштнтом Свете Богородице и да се ни католици ни православни не би смели усудити да ra дирну. Међутии пре једно четрдесет година једна дружина људи пређе чамцима на острво и пошто се увери да у мана-

1 В. Врчевић, Народне приповјести и пресуде. Дуброврик 1890, стр. 221—235. 2 Н. Радојичнћ, Аутобиографија Пстра Руњанина, Ср. Карловци, 1914, стр. 78. 3 Ј, М. ЈовановиН, Законодавстео у XVIII и XIX ееку у Црној Гори (Архив за правне и друштвене наукс, кн>. X, св. 4, стр. 378).

156

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ