Наш народни живот

Крађа цркава помиње се и у народним приповеткама. Вук Врчевић је забележио једну у којој се прича како су некакви лупежи провалили ноћу дркву и почели скидати све што је златно и сребрно. Али се једно кандило над светом трпезом никако није могло дохватити, те се један попе на трпезу. На то му повика дружина: „Што учини да од Бога нађеш? Буд ли се попе на свету трпезу, зашто не изу опанке?” „Мучте, будале, одговори онај, шта ви знате? Не гледа Бог на обрљане опанке, него на чисто и праведно срце.” 1 Исту приповетку има и Вук Караџић код пословице: Не гледа Бог на каљаве ноге, већ на чисто срце. 2 Помени крађа из цркава, као што се види, у нас нису тако ретке ствари. Нико не може порећи да је највећи њихов део чисто неваљалство које врше прекаљени лопови, они, како народ каже, који би „скинули с матере Божје покров”. Међутим изгледа да није свуда у питању само неваљалство и користољубље. У неким случајевима као да има и нешто друго. Наводили смб већ како се црква поштује и како се њене ствари сматрају за неприкосновене. Чак и лопов што је дошао да покраде цркву зазире да се не окаља часна трпеза. Па и онај други што је газио на њу спомиње своје чисто срце. Да није у неким крађама што друго по среди, а не злочин; на пример празноверица или што слично. Томе у прилог хоћу да наведем један пример. Пре од прилике тридесет година отишло је једно друштво из Алексинца у манастир Свети Роман. Долазак је био заказан, игуман је спремио ручак и сјајно су се провели. При поласку, једна госпођа из друштва, иначе сваког поштовања до-

21 и 26 апр., 13 септ., 13 окт., 9 иов. 1928; 17, 19, 21 и 29 маја 1929; и 30 окт. 1929; Правди од 10 нов. и 14. дец. 1928; Времену од 3 окт. 1928 и тако даље. 1 В. Врчевић, Сриске народне приповијетке, понајвише кратке и шаљиее, Београд 1868, стр. 7—B. 2 В. С. Караџић, Сраске народне аословпце, бр. 3823.

159

КРАЂА ЦРКАВА