Наш народни живот

ЦЕЛИБАТ И БРАК У НАШЕМ НАРОДУ

Целибат, или, како би се то нашим језиком рекло, беженство, у нашем нероду је врло ретка и врло необична појава. У Галичнику и читавом крају око њега, „никад се није знало, нити се данас зна,. за уседелице или за нежење“.' Момак који остане нежењен и девојка која остане неулата свуда се гледају са сажаљењем и сматрају се као патници и мученици. У Отоку у Славонији, срамота је за кућу из које се момак не може оженити“. У Боки Которској, онај ко није ожењен служи за укор и за подсмех, и зову га мушка баба. У Рисну је само“ онај човек који је ожењен. Сваки неженени је „младић или момче, док се гођ не ожени, па макар и остарио нежењен“, а свака неудата „ђевица“. Кад умру, меће им се на главу „вијенац као ђетету од мало година“5. У Отоку, у Славонији, момак не вриди у кући ништа. Он је ко и друга дица... Кад момка ожене, он је онај дан човик као и други људи,“ „Црногорцу се мили оженити, и једва чека да уђе у ред људи““. Рисански младићи „понесени су за женидбом“, те се ради тога рано вере и жене“. У народу су муж (ожењеч човек) и човек синоними. ·

Жена обично рекне „мој човек“ место „мој муж“.

1" Р. Огњановић, Галично« (Јужна Србија од 16 нов. 1922, бр. 17, ст. 368).

2 Ј. Ромгенс, Хботтве га пагодп: #1001 # обгбаје Ји2. 510чепа ТУ, 61.

8 В. Врчевић, Три главне народне свечаности. Панчево 1883, стр. 174. Х

+ Гоугене, Огов (Хћогтићк, 10, 93).

5 В. М. Г. Медаковић, Живош ш обичаји Шрногораца.Н. Сад. 1860, 18.

6 В. Врчевић, Разни чланци. стр. 68.