Наш народни живот

'60 - СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

По једној народној пословици, „чоек не може бити чоек док га жена не крсти“, то јест „док се не ожени и не постане човек своје же е“.' У Србији се све до 1834 године није ни знало за какве забране женидбе. Тек те године нарелио је кнез Милош „да се нико од гарде кнежевске не може оженити 'без допуштења надлежне власти“ 2

У православном делу нашега народа чак се и 'на калуђере гледа са сажаљењем. Фамилија онога који иде у калуђере, и ако зна да ће у калуђерству боље живети но на селу, жали га и плаче за њим као за мртвацем. Црногорци „за калуђерски чин нису ни мало понесени“ .“ Калуђерица, којих је, изгледа, код православнога дела нашега народа, у старо доба, под јачим утицајем религије, било у знатном броју“, „данас има тако мало да се чини као да их и нема. То су обично жене или девојке које су породичне несреће одвојиле од света и отерале у самоћу 5

У католичком делу нашега народа, на Истри и Хрватској, и ако је и општим правилима за католичке свештенике, и црквеним саборима у Сплиту 924 и 1059 године,; био прописан целибат за свештенике, свештеници глаголаши који су се „наображавали код куће, код старијих попова или у манастирима“, живели у маси народној као народ и били под пуним утицајем народне културе и народних појмова о животу и његовим потребама. били су ожењени све до краја ХУП века. Гдешто чак „ретко су били неожењени“. Женили су се пре ступања у чин, обично у двадесет и првој години. Ожењених

! Вук С. Караџић, Српске народне пословице. Београд, 1900, бр. 7087. %

2 Новине Србске за 1834, стр. 22.

8 В. М. Г. Мелаковић, Живот и озичаји Цпногораца, 29,

= Ст. Новаковић, Српски поменици ХУ —ХУШИ века (Гла= „сник 42, стр. 24).

У М. В. Веселиновић, Србске калуђерице. Глас 80, стр. 222, 227, 231, 235, 236, 238, 240—941.

5 Каа 79, стр. 155:

"К. Зкоћај, Куаеер озогЕ па ћгоаећа аровви Епјгои, Гаотеђ, 1912, 7; Исти, Нтоатзва гаројвва Епјгоа, Тавгеђ, 1915.

24—25; Исти, Хбогтб ха пагодпе 21001 1 обгсаје Јиг. З!оџепа "ХАШ, 218: ХХГУ., 295., 301,, 306.