Наш народни живот

62 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

доведе до очајанија о моме животу. Притече благочестива мати са сузама к Богу и чудотворној Крупској обитељи, заветујући меи обећавајући, ако преболим, да ће ме даровати на услуженије истој светоуспенској обитељи ...“ Али кад оздрави, мати га, по савету свога девера, попа Стефана, не даде у манастир. Међутим, на њега наиђе друга, још тежа, болест, и њему се чинило као да му нешто говори: „Да пођеш, Кириле, у манастир учити се, како те је завјетовала мати, не би те више тако глава бољела, нит би те тај мртвачки борио сан“. Његово и материно наваљивање умекшаше попа Стефана, и он допусти те Герасим оде у манастир, где се доцније и закалуђери.! Понекад заветовање не иде тако далеко. Код католичког дела нашега народа у Далмацији и Хрватској ако који момчић оболи, заветују га само за годину дана Светом Антуну, ако оздрави. МИ кал оздрави, изврши се известан црквени обред, младићу обуку фратарско одело, и он га не скида за читаву годину.“ Код православних у Боки Которској се болешљива мушка деца заветују Светом Спиридону Крфскоме. Пошто се детету у цркви очита молитва оно обуче црно калуђерско одело и метне на главу црну капу, и у томе иде за годину или за шест месеца, за колико је већ, заватовано. Сем тога сваке недеље иде у цркву на литургију. Г. Дан. А. Живаљевић, књижевник, коме сам и обезан за овај податак, зна из своје младости за неколико овако заветоване деце у Котару.

Исто тако може бити заветовано да остане у целибату и женскиње. То бива кад је женско дете стално болесно. Да би оздравело, обуку му мушко“ одело и заветују га да остане као мушкарац целога века. Примера за ово, колико је мени познато, у штампаној литератури нема; али су ме неки уверавали да их има у народу у Црној Гори.

Много су чешћи, изгледа, целибати код женскиња тамо, где родитељи немају мушке деце, или:

2 Герасим Зелић, Житије 1, 16—921. _ " Дботте га пат. #7001 # оббаје Јиз- ЗТодепа ХХТ, 159.