Наш народни живот

~

ЦЕЛИБАТ И БРАК У НАШЕМ НАРОДУ. 68

им ова изумру. Да би се недостатак у мушкој деци попунио, обуче се једно од женске деце у мушко одело и заветује да остале до века као мушкарац. У нашем су народу мушка деца циљ брака, и кад их нема, настаје довијање да се до њих дође. Између осталога бива и то да се једно женско дете преруши у мушко. Медаковић је видео у Ровцима 1855 године једну такву „момак-девојку“. Била је „остала без браће, па се зарекла да ће остати у Ђевојачкој чистоти и бити место сина својем оцу, бити замјена у витешкој невољи и на јуначком мегдану. Она носи и данас мушко одијело, паше оружје и носи вељу пушку о рамену... Има мушко лице и доста озбиљности. Она пуши дуван, иде свуда са људима, па и у бој. Ништа код ње није необично што личи осталом горштаку. Као необично учинило ми се кад јој један заиска дуван: „Дај ми, Милице, тоболац, да напуним“. Тада је могла имати око 35 година. Сва дружина држи њу исто као и осталога човека. Њена је душевна намјера прави завјет, којега она одржава као светињу, а тај завјет пазе и остали људи и неће га нипошто повриједити“.“ Слично прича и Г. Д-р Милан Јовановић-Батут, о некој Милици, ћерци Милића Караџића, који се из Петнице у Херцеговини беше доселио у Језера, у Црној Гори, па ту погинуо у боју не оставивши мушке деце. Остала му беше само кћи Милица, која је још била дете. „Кукавна удовица, шта ће без мушке главе, — говорили су Црногорци Г. Батуту, па од мила и утехе обуче Милицу у мушко и прекрсти је у Мираш. Дијете на то научи, па послије и неће друкче. С ђетићи је у игри, с ђетићи је за бравима, и нико не смије поменути да то није ђетић. Кад јој се и другови опасали пасом и оружјем, не хоће ни она мимо њих. Јаше, гађа, скаче и осећа... «све сњима и све ка и они“. И кад је одрасла, ишла је непрестано с људима. Тада је била прешла два-

25 55: В. М. Г. Медаковић, Живот и обичаји Црногораца,