Наш народни живот

64 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА,

десет и две године и са другим вршњацима дошла на регрутацију под именом Мираш Милићев Караџић.“ Г.Ј. Ердељановић наводи да и међу кучким Србима има оваквих примера, али мисли да су дошли по угледу на Арбанасе. Такве заветоване девојке зову се тамо шомбелије Томбелије је по свој прилици турска реч, изведена од речи обе (— завет: Учинио тобе да не пије, то јест зарекао се да не пије).“ Оваквих целибата има и код нашега народа муслиманске вере. Бајрам Пећанин, забит од заптија, причао је Марку Миљанову о кћери некаквога „Турчина“ из Гиљана близу Косова, чију је фамилију добро познавао, како, да би заштитила јединца брата да не оде у војску, „обуче мушке хаљине, припаса оружје и оде код онијех што низаме купе. Они ју примише у низаме као мушко, не знајући да је женско“. Пошто је издржала рат 1876—1878 године, неко позна да је женско и јави паши. „Паша ју пита, а она каза да је мајци и оцу оставила сина, свога брата, а на место њега она у војску пошла“. Кад се вратила дома, носила је и даље „оружје и мушке хаљине. Завјетовала се да их носи док је жива“.“

Изгледа да је женског целибата било још из неких разлога. Г. В. Ћоровић казује (по Хилфердингу) о некој Станки Скендеровој, кћери осредњег трговца, који се из Пријепоља доселио у Сарајево, да се из љубави према књизи заветовала и живела као мушкарац. „У детињству ју је одевао отац у мушко одело, што често тамо раде и православни и муслимани са својим кћерима“, и није га више скидала: „то је знак да се одрекла удаје“. Живела је у свету, „али се сматра калуђерицом, те би била у манастиру, кад би у Босни било женског манастира... Страшна несрећа њезина брата, кога су

! Браник, 12/24 децембра 1885 г.

2 Ј. Ердељановић, Кучи, (Пасеља Срп. Земаља, 17, 282).

= Вук С. Караџић, Сраски Рјечник, код речи шобе.

+ М. Миљанов, Примјери чојсшва пи јунаштва, Београд 1901, 49—50. -