На стрампутици : роман из предратног живота београдског

137

— Шта ти то знаш о Вери и Драгојуг

— Ништа... тек онако, — промуца Јуца збуњено.

— Како ништаг Сад си говорила.

— Па... Зет Никола одбио његову про-

шевину. .

— IHIra?! BopoBmMh mpocmo Bepy?... maHeнади се Паја. — А они ми јутрос ништа не рекошеј!...

— Јес, просио... И замисли, зет Никола га одбио! -

— O!... Ein... ein unverschamter Kerl!

— Шта то речег — упита Јуца радознало.

— Да је Борорић ваљан момак, — рече Џаја у смеру да од ње што више сазна. |

— Јес", Пајо! Најбољи момак у Београду.

— А какав то »план« спрема:

— Планг... Незнам... извинићеш...

— Па малопре си говорила о некаквом плану.

— Зар сам и то реклаг... Онда... Од тебе нећу да кријем. Ти ћеш нам помоћи код зет' Николе, је лиг

— Наравно.

— Драгоје је казао да Вера мора бити његова и да је скројио план... али ми не рече какав.

— Гледај свакако да сазнаш.

— Испипкаћу ја то, не бери бриге... Треба да говориш зет НИпколи да не испушта тако красну партају... Јер... бојим се... љубав све може.

— Шта можег

— Може... кад се заћори... свашта бити... Може да буде и кастатрофа.

— Којешта! Каква катастрофаг... Што говортш туђе речи кад пезнашг

— Е, ал' је то сад модерно.

= Теби модерно најмање доликује,