На стрампутици : роман из предратног живота београдског

уочљивости; све јој се чинило да би она, по променама израза на лицу, по несигурном погледу очију, по друкчијем тону гласа, погодила шта јој се у души скрива. Јест, тако често уме да јој прочита, мисли, да погоди осећања, да. јој прозре у душу!

Ушла је у своју собу, села m одахнула. Из торбице је извадила, мараму и обрисала зној који јој беше чело оросио.

Седела је тако подуже; магловит поглед беше јој управљен уједну тачку, а разноврсне мисли ројиле су се у млађаној глави, потискујући брзо једна другу... Старала се да сестиша и да не мисли; покушавала је да чита, устајала је, ходала, прилазила отвореном прозору и расхлађивала чело и обраве вечерњим поветарцем... али мир не дође. Њени, сувише јако надражени нерви не могоше се лако стишати.. У осећању нелагодне изнурености леже на диван, но мисли јој још брже и упорније јураху једна за другом.

Није могла, доћи себи са, брзога преокрета, у души који се изврши и преко воље и тврде јој одлуке. Није могла да објасни толику моћ Драгојеву која, ју је неодољиво вукла и бацала, њему у наручје!... Шта би наједанпут од ње олерне, послушне, љубљене кћери и сестре!... Шта је нагони да се више не обазире на њихова мишљења и савете, да располаже собом по тренутној ћуди, да јури стрампутицом кочико зазорном и грешном, толико опасном, лудомп)!...

уЈе ли то љубавг... Зар је она толико моћна, силна/!...«

Затим су јој мисли облетале око проведених тренутака поред њега. Миле изјаве заносне му љубави не излазише јој из памети... Сећала се његових бујних, страсних речи и „погледа који јој падаху на срце жедно љубави Бао роса на увело цвеће, који је очараваху и