На стрампутици : роман из предратног живота београдског

185

То јој је одводило мисли од данашњих догађаја и утисака, и стишавало узбуркану душу.

Кад је Нада дошла, затекла је Веру код отвореног прозора, мирну, прибрану. Али је одмах диже са столице, затвори прозор, осветли собу, па седе с њоме на диван.

— Спољњи је ваздух захладнео, Вера, шкодиће ти, — примети Нада, па је пољуби. Како си ми провела сама цело.после поднег

— Понајвише у читању, — одговори Вера, не смејући је погледати у очи.

Али Надином сестринском оку није могла, незапажена промаћи јача промена на Верину лицу, па брзо рече: | — Изгледаш ми, рекла бих, ненормално, — па је узе за руку — и рука ти је топлија... имаш повишену температуру.

Вера јој се потужи на, главобољу.

— Видиш“... Тога сам се и бојала кад сам те видела код отвореног прозора.:. Мораш узети Један прашак пирамидона, и то сад одмах... а пре спавања прашак кинина.

— Ух, пирамидон!... рече Вера мрштећи се. — Прошла би главобоља и без њега,

— Не, не... треба да узмеш,.. брже ће проћи. А боље ћеш поћас п спавати.

Нада одмах приђе столу, извади кутију б прашковима, насу из бокала воде у чашу, па их пружи Вери која их ћутећи употреби.

— Вечерас ћемо, Вера, вечерати овде, у твојој соби... Казаћу Ани да спреми —

— Ја не могу ништа јести, сејо... Радо бих попила само једну чашу чаја с лимуном.

— Добро, чај с лимуном и бисквитом... Тиме ћу се и ја задовољити... За, време седнице било је сандвича... Председница је врло љубазна... Да, није, Вера, оца на путу, он би одмах послао по лекара... Надам се да неће бити потребан, | | |