На стрампутици : роман из предратног живота београдског

187

сад готова на осуду своје лакоумности, свога, повођења за срцем. Сад је поступак свој строже оцењивала — он ју је болно тиштао. Била је незадовољна собом.

Несаница јој беше несносна. Осветлила, је сијалицу крај кревета, дохватила књигу са ноћнога стола и читала. Подуже је читала Додеова Тарасконца, управо, гледала у речи и редове, незнајући шта чита. Ометана другим мислима које су јој се јогунасто наметале,. срдито баци књигу. Обртала се с једне стране на другу, знојила се, мењала подглавник и кошуљу све узалуд. Обузимала је грозничава ватра... Двапут је устајала с постеље и, боса, у ноћној кошуљи, расплетене косе низ леђа и груди, ходала по соби, долазила на прозор, отварала га и гледала у врт.

Била је прошла поноћ — доба, када је спавала сва природа, па и живот у тадањем Београду. У околини је владала тиха, мукла, ноћ, ведра и прозрачна, непрекидана никаквом уличном лупом и жагором, нити шумом лишћа у врту — ветар беше престао. Само је још попац у врту узнемиравао глуву ноћну тишину... Плаво је небо било посуто миријадама светлуцавих звевдица као алемовима; а месец је већ био измакао навише толико, да сеније могао видети с прозора; али су његови сребрнасти зраци осветљавали врт пуном светлошћу својом... У нормалним приликама једна таква ноћ произвела би на Веру друкчији утисак, задахнула, би је тихим осећањем пријатности, милине; покренула би Јој миле, заношљиве наде и сањарије. А садг Романтична светлост и тајанственост врта само су јој јаче узбуђивале душу. Чаробно сјајни врхови жбуња, лишћа и цвећа што чудновато одскакаху од осенчених места, испод дрвећа, стварале су јој мистериозне слике чудних прилика и привиђења које су је плаг