На стрампутици : роман из предратног живота београдског

а 18Д | =

лазећи и пружајући јој руке, проговори нежним и љупким гласом: »0, ти си моја, Лепа Јеленај«... Душу јој обузе заносна милина; раздрагана, не могаде се уздржати да му не падне у нежни загрљај, шапућући: «Мили мојј«... Наслонив главу на витешке му груди, зледала је нетремице у црне му и сјајне очи које су је хипнотичком моћи ваносиле, очаравале; а он јој притиште на образ дуг, врели пољубац... Но гле! И очи и чело и изрази лица беху — Драгојеви! Јест, то је он, Драгоје!... И он јој рече: »Бежимо, Вера, лепотице моја! Непријатељи нас уходе... оца, сеја...<« говораше он држећи је чврсто за руке... »Не, мили мој! Бегство је опасно, нечасно!...« »Другога излаза, Вера, нема љубави нашој... Она се отимала, самртни је страх спопаде. Али се снажне руке његове обавише око млађана јој паса, и он је понесе...

С очајним криком Вера се пробудила и хитро скочила из постеље.

Сва је дрхтала од силног узбуђења и страха, а крупне росне капи падаху јој са знојна чела на зажарене образе.

Сан јој је ипак био мио. Њега је видела, њега, грлила... А он је био тако мио и љубак, тако леп и неодољив, тако одважан и смео!... Зашто се отимала из наручја његова у коме јој се раздрагана душа осећала усхићеномг Зашто се толико плашила бегства кад »другога излаза. нема«г Заштог

Отрах од бегства у сну не беше више и на јави. Наместо страха дође у Вере смелост, одлучност... Докле синоћ и ноћас не беше у стању да нађе одлуку којом би задовољила, љубав своју, сада је у души била с њоме начисто. Преокрет беше настао и у мислима њеним.

Чудна промена коју сан изазва!

Сад је јасно увиђала да је љубав према Драгоју много силнија и претежнија од љубави према оци и сеји. Осећала је да у тој љубави