На стрампутици : роман из предратног живота београдског

201 : није престајао, дуг се на дугу гомилао — не могах више исплаћивати поднесене рачуне... Али, сувише сам опширан... |

— Не, јако ме занима... Продужите.

= Био сам за њих туђин који је имао само да даје што се од њега тражи, без икакве накнаде у милошти и љубазности... И жена и ташта, па и сам таст допуштаху себи увредљиво понашање... Зарад мира у кући стоички сам подноспо зту судбину А

После краћег мишљења Зарић продужи;

— Али се деси догађај који учини крај моме стриљењу и патњама... Добијем анонимно писмо у коме ми се обраћала пажња на сумњиве односе између моје жене и неког ранијег кућног пријатеља...

= Хм! — отрже се из уста намргођене Наде.

— Нећу вам пабрајати бурне сцене које затим настадоше. Казаћу вам само трагични свршетак мога брачног живота... Избацише ме на улицу као непотребну, изанђалу ствар; а она.. не преживе развод брака — умре при порођају мртвога детета... Нађох се усамљен, саломљен, презадужен и... с најодвратнијим успоменама из брачнога живота.

— Много вас жалим, госп. професоре!

— Не жалост, госпођице Надо, за ме је велика радост што сам се ослободио песреће која би ме сасвим сатрла,

Надина ваздашња наклоност према негдашњем професору беше овом исповешћу појачана. О Зарићу се говорило на журовима као о неком чудном особењаку. Причало се о његовим одвећ настраним и крајње песимистичким погледима на женскиње и брак, п, покушавало се да се на њ свали сва кривица за несрећни живот у коме је »јадна, женица« његова и гла-