На стрампутици : роман из предратног живота београдског

203

— Заштог Ви сте још млад човек, у најбољим годинама. ~

— Ах! Удовац, напуштеник, пстераница...

— Не би то нимало сметало да вам каква честита девојка пружи руку на нов, срећан брачни живот. · i

— Тешко је наћи... На људе мога удеса вазда се гледа попреко, с неповерењем...

— А ако би се ипак нашлаг

Нада устаде, а за њом и Зарић.

Он је погледа упитним изразом, старајући се да објасни толику заинтересованост њену. Но на симпатичним цртама и у благом тону гласа њена не опази никакву необичну промену... А његово је срце брже куцало; нека топла милина прожимаше му груди; лице му се беше обојило руменилом... У тренутку му пролете чудна, смела помисао; заче се нада која стаде њиме овлађивати, а не имађаше више моћи да је сузбије. Само га је неодлучност уздржавала, да не изусти речи које му се упорно наметаху у устима... На питање Надино он збуњено проговори: i

— Како да кажем... Доводите ме у забуну... — Реците слободно!

Надина радозналост долажаше са жеље да, Зарића, тог песимиста, врати на пут нормалних погледа. на женскиње и брачни живот. Али ју је Зарић погрешно схватио са свога, душевног расположења, па узбуђено рече:

= О, госпођице Надо! Ви сте ми данас поколебали све моје принципе и одлуке! Узбудили сте ми душу —

— Ах, врло ми је мило што то чујем! рече она, осмејкујући се задовољно.

Зарић је, у борби са собом, гледао у под оборене главе. А последња реч њена још га више осмели. Њиме наједанпут овлада одлучност.,. »Она ме воли.,. јест, зацело воли!,,.