На стрампутици : роман из предратног живота београдског

RO о па Е 995 Ена | < : : - :

ућута жмиркајући и хладећи бе лепезом. Затим стаде купити са пода Верине ствари.

Вера скиде пи жакет, а бујна јој се коса опусти низ плећа и груди. Крв јој беше зажарена дивљом бујношћу, груди јој се надимаху; а у души се таласала опака мржња. Била је готова на крајности, на жртвовање свега што се испречило пред љубављу њеном, па у болној јеткости говораше: i

— СОпречили сте ме! Али вам кажем: што није било данас, биће сутра, прекосутра. Ништа ме неће задржати од пута којим сам пошла.

— Али тај пут, Вера, обрастао је трњем и засут калом неопростива греха, — говораше јој Паја благо. — Ко њиме пође, подераће честитост, окаљаће образ свој... Послушај свога ују: не иди том грешном, нечасном стрампутицом; уштедећеш стид и срам и себи и ввојим најмилијим.

— Имам права да располажем собом. Ваше сметње оправдавају ту стрампутицу... Шта хоћете са мном» Хтели бисте да кројите судбину мојуг Оставите је мени самој... на њу само ја права имам... У наступу опаке ћуди валџе не дате ми да слободно дишем, да живим својим животом, да се крећем по својој вољи... О! Ви сте бездушни отмичари моје слободе и среће!..

— »Отмичари слободе и срећеа Не, Вера, Ми чинимо само дужност своју, — говораше Нада, — дужност да те избавимо од несреће у коју лакомислено срљаш. Ми се бринемо —

— Ваша је брига непотребна, несносна! прекиде је Вера набусито.

— С Вером се данас не може паметно говорити, — примети Паја. — Нерви су јој раздражени. Оставимо је, Надо, док се мало стиша, прибере.

Али је Наду непрестано узбуђивала чудна

НА СТРАМПУТИЦИ 15