На стрампутици : роман из предратног живота београдског

рења о појачаној жудњи њеној за Драгојем, ипак попустити; треба само јаче закуцати на, врата сестринске јој љубави. А била је уверена, да без ње не може рачунати на оцину попустљивост, и да се само у заједничком утицају може надати на успех. Замишљала је како ће, сузама обливена, пасти предањ на колена и молити; а он, зацело, неће оставити своју љубимицу очајном. Треба само сачекати подесан тренутак. А чудила се, зашто раније, кад је сазнала о прошевини, није с њиме непосредно говорила; можда би јој биле уштеђене све трвавице и болови. Та он би њој, зацело, учинио по вољи.

Вера се одлучи да с Надом о томе говори.

Сутрадан, бледа и изнурена колико јадом својим, толико и са немирних и непроспаваних ноћи, свенула као цвет отргнут од стабљике своје, Вера се погледа у огледало и поплаши од себе саме. Али је то не задржа да потражи Наду, да учини с њоме последњи покушај мирнога остварења жудње своје. Тога ради појави бе на вратима собе за дневни боравак и погледа по њој. Наде није било. Она уђе, протумара по соби, па се задржа код ормана с књигама; ту стаде разгледати по полицама, али брзо одмахну руком — није јој било до читања, Затим приђе прозору.

Уђе собарица с писмом.

— За вас, госпођице Вера.

Вера помисли на Драгоја, па брзо отвори писмо и загледа у њ; али намах зловољно промрља :

= Ах, од Зоре!... Можете ићи Ана.

= Дечак чека на одговор:

— Нек не чека... Одговорићу доцније.

Собарица изиђе. :

= Од њега још ништа! Чудна ми је његова