На стрампутици : роман из предратног живота београдског

231

уздржљивост! — рече Вера, а из груди јој се оте уздах; затим поче читати: »Већ је седам дана како се нисмо виделе!

Штпа је с тобомг Без тебе ја м Мара не умемо да се нађемо... Честитам таи на смелој одлуци! Мило ма је мито си тослушала мој савет. Уверена сам да ће се ваше тлтање одлучитаи по твојој вољи, ако само будеицимала. довољно одлучности и мстерајноста... Потребно- је да се шито тре састанемо. Одговори кад ћеш доћи. Љуби те твоја —< |

— Њен савет !... Којешта!...

Вера срдито поцепа писмо, па замишљено приђе столу. Тешка меланхолија овлађиваше јој душом. :

Дође и Нада.

На Надином бледом лицу беху такође знатне промене, као после какве јаче бољетице. И њена је душа била болна, и њу је мучила несаница. Узнемиравана непрестаним мислима и бригом о Вериној љубави и лакоумном покушају, онаје често плакала, јадикујући за њом као мајка за изгубљеним дететом...

Стрепила је од новог покушаја који би Вери, можда, могао испасти за руком... О! волела би је пре видети мртву него осрамоћену. Толико се грозила, бегства.

Сутрадан, по оцином повратку из Обреновца, питала га је о прошевини, али он не хтеде о њој ни да говори. А кад га је молила да саслуша и Верино мишљење, намргођено му чело показа незадовољство, па говораше живо:

— Ти знаш да ми је Вера мила као очи моје. Али, Надо, зар ја незнам шта чинимр... Моја деца треба да су уверена, да ја живим и радим само за њихово добро... Боровић је недостојан ње... Надам се да ћеш је ти и без мене лако о томе уверити.