На стрампутици : роман из предратног живота београдског

= 985 == =

— Мене, сејо, надање моје није ниуколико оставило. Оно ме потстиче да се још једном обратим сестринском ти срцу које је,„негда такође волело. Ти ћеш ме и разумети и помоћи, је лиг

Вера јој приђе и нежно загрли. Нада је тужно погледа; осећаше с болом у души да би све учинила, само да задовољи Веру своју; па јој је тешко падала неуклоњива немогућност.

— О Вера, сестро моја! И кад бих се могла, одлучити на то, нема више могућности... Ја сам, дато ти обећање своје, извршила, али без успеха. Кад сам се сутрадан, после твог лакоумног покушаја, заузела била код оце да у питању прошевине саслуша и тебе, није дао да се о томе говори, тврдећи да је Боровић недостојан тебе... Он, зацело, има крупније разлоге... — »Недостојан«!... Вера је у болној иронији махала главом. — Значи, да би моја молба, била узалуднаг... О, дивни су изгледи за, мене!... Колико ме боли само то сазнање, да ме оца више не воли!... Јест, он ме не воли.

— Не, Вера, грешиш Он те толико воли, колико, зацело, ниједан други родитељ дете своје. Та сав је његов рад и живот само за добро твоје, наше! -

— Не, не!... Зашто се опирао да пита: хоћу ли ја тога човека или не

— Родитељ има и права и дужности да одбије човека, недостојна кћери своје; а кћи је дужна, да. верује и слуша свога родитеља.

— 0, права, ИЕ — узбуђивала се Вера све више. — Та ви бисте немарно гледали како ме чежња дави, угушује!... Зар је право у самовољиг... Зар ја треба да будем ваш послушни дужник и онда, кад вам није нимало стало до моје жудњег... О, како ме то боли!

Верина неприступачност разлозима болно је таласала Надину душу. Готова да плаче и