На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— Сад реците, драга децо моја, јесам ли имао право што сам таквога човека одбио, не питајући за. ваше мишљење» - з

— Да, оцо, ти вазда имаш право, — похита Нада с одговором. — Он је недостојан твоје кћери.

Вера је и даље ћутала, гледајући непомично у под. Али се и по изразима лица и по таласавим грудима могло опазити да се у њој води јака борба између срца и разума.

Очев ауторитет беше за Веру још врло велики, са чега је раније и избегавала, објашњење с њиме, знајући да би му подлегла. Мада, љута на њ, беше је поколебало његово казивање. Увиђала је да су његови подаци поуздани; а нарочито ју је узбуњивао извештај о породиљи и њеним сумњивим односима с Драгојем. Осећала је неповољну страну његове карактерности, са које га није могла смело увимати у заштиту... Готова беше да плаче, да бежи испред погледа оца и сеје...

Али све-то беху мисли и осећања краткога, тренутка. У борби између срца и ума однесе и овом приликом победу срце — љубав њена... Црна слика Боровићеве некарактерности, какву је насликало очево казивање, стаде убрзо бледети и нестајати пред духовним очима њеним; на место ње јављала се опет сјајна слика уображеног јој идеала, слика оног Драгоја, коме је поклонила љубав и живот свој. Тог Драгоја, одликовале су само лепе и племените врлине које јој поново зажарише осећање неутољиве љубави... Оцине приче о Драгоју изгледаху јој

сад невероватне, тенденциозне, пи довођаше их у везу с ујиним »маневрима« о проневери... Постаде зловољна на себе саму, на своју малодушност, неодважност, која јој спречава да то своје мишљење отворено пскаже.

»Не, није Драгоје тако цри!«...