На стрампутици : роман из предратног живота београдског

O O

и безавлену, писао сам своме пријатељу Филиповићу који станује у истој улици, молећи га да. ме извести, ако што зна о ближим односима, између њега и те младе жене. Добијем овај поверљиви одговор...

Вера брво приђе и пружи руку.

— Али, Вера, штедећи чедност твоју, мислим да ово писмо, поред некарактерних поступака Боровпћевих које сам већ изнео, неће ни бити потребно...

Зажагрених очију, Вера поновопружируку:

— Молим, допусти оцо!...

Рука јој задрхта, али дохвати писмо, брзо га, прочита, па се наједанпут затресе и испусти га. Бледа као смрт дрхтала је целим телом, као очајни осуђеник који очекује извршење смртне казне. Подиже руке на груди у којима јој срце залупа свом јачином; пође очајно вратима, па се с болним криком »Хај« сурва на столицу, грцајући у сузама.

Нада је нетремице пратила њене покрете, па дахну олакшано и прошапута: »Ох, Боже! Спасена је«. Затим подиже писмо с пода и предаде га оцу, говорећи: | — Незнам шта је у њему, али је, зацело,

какво велико неваљалство тога господина.

Никола, је забринуто гледао Веру.

— Неутешна, је! — рече Нада, па јој намах приђе, загрли је и пољуби. — Мила Вера! Стишај се... Љубав те наша чека.

Вера устаде, дршћући и грцајући, покри очи из којих су суве лиле на образе, па, рече:

— Ох, стидим се саме себе!

— Утишај се, Вера, — миловаше је Нада. — Наша ће ти љубав олакшати бол који те раздире.

— Ах, љубав!... Ја нисам достојна ни погледа вашег... (О, нашто ми стидан и сраман живот...