На стрампутици : роман из предратног живота београдског

- - 981 а _______________ Дворана, која је и пре тога била јако. осветљена, сијала се као усред бела дана. Моје су мисли биле непрестано код оце и — тебе. Жеалила сам што и ти ниси поред мене да делимо осећајне утиске... Наједанпут се пренух из мисли. Са галерије затрепта јак мушки глас, баритон, певајући дивну Моцартову арију: »1 Фезеп ће сеп НаЏеп.“ за коју ми оца рече да је постала химном немачких слободних зидара. ечи су значајне, и ја ћу ти их навести у слободнијем преводу, удешеном за певање:

Одаја наша света

Незна за мржњу злу, Клонулог љубав срета,

На њеном братском тлу; Подржан браћом честитом, Безћрижно ходи домиј свом.

Човечност. нама годи, Срећа с: у миљу зна; Грешник се к добру води, Зло нема мирна сна,

Ком танав наун није драг, Тај није човек него враг.

Песма је на мене учипила велики утисак. Баритон је особито пријатан и певач музикално добро спреман; на јавним концертима био би, зацело, одушевљено примљен. И овде је био поздрављен бурним пљескањем. ;

осле тога устаде један од браће са постоља у одином реду, па пошто нав поздрави, стаде читати спремљени говор коме је тема, била: женскиње у кући и друштву; вастпмтавање м тросвећимвање. То је онај плави професор, омален, с ретком брадом, вазда весело расположен — ти ћеш га знати. Говор му је подуже трајао; а био је пун топлине, допадљивих израза и хумора којима је обележавао дужности женскиња и њихове врлине, али је до: