На стрампутици : роман из предратног живота београдског

296

ликом његових посета код нас. Његов лепи говор у Братском Ланцу, а нарочито његово приЈатно опхођење за време банкета, створили су ми о њему сасвим друго мишљење. Чудим се, како сам о том ваљаном човеку погрешно и неповољно мислила, чинећи му велику неправду. Сад ми је он много допадљивији, симпатичнији...

Немој се смејати! Говорим свесно, озбиљно.

_ Од пробуђења мог из »хипнотичког сна« осећам да постајем друкчија, да се и умом и душом преображавам. Из »детињастог и незрелог« расуђивања за који симе више пута с правом прекоревала, увиђам да сам почела улазити у доба свесности, разлога, разума. А ови тренуци, проведени у браству слободних зидара, учинили су да у уму моме почињу искрсавати мисли нове, какве ми никада досад не падаху на ум, мисли озбиљније, зрелије...

Да, да, сејо, у мени је настао преображај!

Колико сам синоћ чула лепих поука о женскињу и, о човеку уопште, о животу у кући п профаном свету! Те поуке, мада за мене нису сасвим нове — ти си ми их више пута истиmama — раније нисам умела схватити ни пригрлити. Сад јасно увиђам како човек није само ва то, да се егоистички брине само о себи, да задовољава само своје жеље и пожуде, да мисли само о својим удобностима, о своме провођењу, о својим тоалетама... Увиђам, да треба мислити и на своје дужности у кући и породици, у друштву и отаџбини, па и човечанству... Синоћно вече показало ми једа има много племенитих и узвишених идеја и начела на којима би требало предано радити...

Како ми сада изгледају ништавни, тенденциозни и лажни они »модерни принципи« који су ме раније привлачили и у којима лакоумно гледах нов културни напредак!...