На стрампутици : роман из предратног живота београдског

37

ровао је да такву радост поред деце своје није осећао ниједан други родитељ; веровао је да га је милостиви Бог нарочито обдарпо том срећом у накнаду за губитак драге му и непрежаљене Јелене.

Никола се у кући својој сав предавао кћерима; није у њој бпо господар већ послушник њихов. Није било жеље коју им не би задовољио; није било жртве коју њих ради не би поднео. То драговољно и неограничено поверење беше створено колико уверењем о њиховој разборитости, племенитости срца и базазлености душе, толико и осећањем блаженства у чистоте љубави њихове. А оне се брижљиво стараху да му омиле домаће тренутке, да не учине ништа што би му било нажао, што би могло поколебати велико поверење његово.

— Мила моја Верице! Како сте провеле јутрог

— Дивно, оцо!... Разговарале смо о свачему... понајвише о летошњем путовању... А имале смо и госте... моје другарице, Зору и Мару... Знаш шта, оцог Договориле смо се да на друго лето путујемо у Рим и Париз... Је ли, слатки опо, нећеш бити противан

— Не, Верице. Ако послови допусте, и ја ћу с вама.

— Дивно! дивно!...

Вера. га загрли и пољуби, па га доведе до столице; и, кад Никола седе, опет га загрли, па. се не одмицаше од њега.

— Вазда сам радосна поред тебе, оцо.

— Мила моја! — и Никола је свесрдно пољуби.

После краћег разговора о домаћим стварима, прешло се на главно питање које је Наду интересовало. | — Дошао сам, Надо, раније, по твојој жељи.

— Јест, оцо, треба бити начисто с Вером,