На стрампутици : роман из предратног живота београдског

о ===

зета Николу, што Cy у томе били тајанствени према њему, па је изјављивао жељу да п сам уђе у то друштво.

Вера је очекивала Боровићеву обећану посету. Али прође месец, па и два од бала, а он не одржа реч.

Верина се осећања ипак нису бунила са његова недоласка. Њена симпатија не беше још захватила дубљега корепа. Чудила се само његовој непажњи пи према њој и према оци, своме добротвору. Кад је о томе повела реч с Надом, она је похитала само да јој каже, како јој се карактер тога господина «ниуколико пе допада« и како се, са оцина нерасположења према њему унимало не чуди његову недоласку«. Боровић им је, за време шетње, прилазпо, али пред Надом нити се правдао за недолазак, нити га је Вера хтела питати за њ.

Од тог доба Вера је ређе мислила о Бо-ровићу, и, можда би на њ п престала мислитп, да се не деси случај који у њеној памети поново оживе слику његову.

Једног дана доби Вера писмо од Зоре. У том писму, на велико изненађење п запрепашћење њено, било је п Боровићево писмо за њу. Као да ју је жеравица опекла, испусти писмо, намргођена, узрујана.

»Каква смелост! — узбуђивала се Вера у мислима. — СО каквим се правом усудио да покушава преписку са мном“... Шта бп тек сеја мислила да сазна за његово писмо 4...

Чиста п безазлена душа Верина није могла разумети дрзак корак његов, као што He O могла поднети ни сенку сумње која би могла пасти на њену исправност п честитост. Њено солидно васпитање није допуштало тако лакоумне непсправности.

Зора се у свом писму извињавала што је «па велико наваљивање његово» морала при-