На стрампутици : роман из предратног живота београдског

вотом, наслеђеним из ранијих година; ретко је који стрчао као зрно кукоља у шшеници. Ма да је наша престоница на ударцу заразних струја бечко-пештанских, њена је општа особина била, може се рећи, консервативна; грађанство беше тада још доста отпорно према новинама; у породичном животу одржаваху се већином стари обичаји и традиције, а улични модернизам тешко продираше у њ.

Новачења се обично тешко примају п онда, кад су добра и корисна. Свет их често предусрета неповерењем. Навике и предрасуде имају пресудну реч; оне одржавају консервативне погледе на живот и промене у њему. Навика је једна мука, а одвика две.

Али те године нов је покрет јаче запажен. Почео је стицати већи број поборника оба, пола.

Студена јануарска зима с маглама, поледицама и јаким мразовима беше већ прошла, али нас ни фебруар није много штедео.

Сретење је било ведро, сунчано; сретењски је медвед изишао из пећине, угледао своју сенку и, поплашен, вратио се у пећину. То је, „кажу, предсказивало да ће зима још дуго трајати. Мада фебруарски дани беху већином ведри, зубато сунце одржавало је хладноћу и снег на крововима п по пољу. Северац се смењивао с кошавом која је свом силином немилостиво фијукала улицама, звиждала кроз димњаке и лупкарала у пећима и у прозоре, пунећи собе димом и доводећи до очајања њихове становнике, нестрпљиве у очекивању лепших дана и жудне изласка у шетњу и околину на свеж ваздух. Снег се прекодан лагано топио, а са крововских стреха падаху ледени сталактити на тротоарске пролазнике. Тротоари п улична неравна калдрма беху покривени прљавим барицама и блатом који су се преконоћ мрзли и, са клизавости, постајали опасни за пролазнике,