На стрампутици : роман из предратног живота београдског

====_______ 87

бало би се понајвише ослањати на себе и своје мисли као најпоузданије...

— Тако! — гледаше је Нада згрануто.

Видећи Надино запрепашћење, Вера се поплаши својих речи, мада је мислила да у њима нема ничега настраног. Али сад више није могла назад, па похита да правда своје гледиште:

— Допусти, сејо, да ти кажем своје разлоге... На друштвени живот и свет почињем гледати друкчије него досад. Од њих се човек не може оградити кинеским зидом. А свако мишљење о њима, стечено по представама других, било би нетачно, погрешно... Кивот и свет треба познати својим очима, својим пскуством. Бити непрестано под туђим утицајем, значи немоћи се развити, значи остати вечито глумац у туђој улови. Зар не:

Слушајући је, Нада се све више зграњавала, па се у чуду питала: је ли то њена Вера. што тако говори“ Шта је њу, безазлену шипарицу, могло узбунити и покренути на тако крупне мисли... Не, није то Вера, то други кров њу говоре. Она се у друштвеном животу није кретала толико, да би сама могла стећи такво мишљење, нити је до њега дошла лектиром коју је за њу пробрала... Не, не, то је свакако туђ утицај, Зорин, Марин... можда и Боровићев... — Вера! Све ме више изненађујеш!... | — Чини ми се да су моји разлози прости, јасни...

= Нада помисли да јој разлоге предусретне комичном иронијом, али ипак нађе да се разлози поузданије сузбијају разлозима, па отпоче:

— Твоје речи, Вера —

— Молим, допусти да довршим, — прекиде.

је Вера брзо. — Мислим да свак треба да тежи _развоју сопствене природе, упапређењу сопственога духа. У слободном кретању поузда“