Недеља

Број 2.

Страна 17

Погор мпадотурске војске пред (Дариградом.

стиховима и сликама већином у карикатурном облику — директор продужи просипати грдњу на мене. Саслушах „крупну главу" (тако су звали директора) сасвим спокојно. Та и зашто бих се узбуђивао, зашто бих му се противио само у залуд губио речи? Зар је могуће доказати ћурану, да је он смешан и глуп, или накинђуреној врани, да је паунова пера не чине пауном г 1 Приметих само растројеном директору, да парање сламњача и јастука никако не спада у мој васпитачки посао. Па чак и ако би то била моја дужност, то се ја не бихпомирио са том гнусном улогом, исто онако, као што сам се на свагда одрекао распечаћавања и читања писама, која ученици примају и остављају. Измењавши овако заједања учтиво се поклоних и похитах кући да бих се на тенане упознао са садржином дневника, или боље рећи са интересантном унутрашњошћу Сергијевом, која мн је до сада ипак била нејасна и загонетна. Оставши сам у своме кабинету, прочитах дневник од корице до корице са највећим интересовањем, које ме је до краја пратило. На моје велико задовољство нађох у њему потпуну потврду мојих раније утврђених погледа на Сергија као и на потпуно особеног ученика, са узвишеним умом и видном обдареношћу. До тада нисам знао нити сам смео претпоставити, колико је Сергије био начитан, како је он имао избиљне и паметне

погледе на свет, на природу и појаве, које нас окружавају Врло ми је жзо, али због узрока, који до писца не зависи, није никако упознати читаоце са садржином целога дн^вника, већ ћу то учинити у кратким потезима, изневши најкарактеристичнија, али не и најјача места из Сергијеве „заветне књиге", Са руског 5. (Наставиће се.)

ПОЗОРИШНА УМЕТНОСТ Нов покрет. Кад је изнесена у прошломе броју биографија, развикак и кратка анализа уметничке вредности Милорада Гавриловића, нагласили смо факта; да је наш најбољи глумац на достојној висини глумовања овде код нас, где постоји свега једно позориште и где је једноставност и једноликост глумовања карактер -<а одлика наше глуме. Од увек је било истина, да је позоришна уметност на нискоме ступњу онде, где је свега једно позориште т. ј. где нема више позоришта и њихове узајамне утакмице и где глумци немају више позоришта за слободније развијање већ свега једно, што их уоквирује. Такав случај је био и у нас и отуда се објашњују она факта. Ових последњих дана код нас у Београду