Недеља

Број 2.

Страна 19

— Зар гл се толико хита? Веле веома је далеко. Али не бој се, Французи ће нам доћи у сусрет... Бартек се удуби у мисли. Његова тврда погњебинска глава није могла то лако да свари. После омањег одмора рече: — Војтек ? — Шта је ? — А каква су нација на пример ти Французи ? Војтекова научност виде сад пред собом дубоку провалу, у коју је лакше стрмектнути, него се из ње искобељати. Знао је да су Французи — Французи. Он је од својмх родитеља слушао нешто о њима, јер су они имали обичај рећи, како Фрунцузи туку свакога. Знао је и то, да су Французи сасвим туђ народ, али како ће то Бартеку да објасни? Бартек понови питање : — Каква су нација ? — Но, да богме... Војтеку су биле три нације познате: у средини Пољаци, а на једној страни Москови и на другој Немци. Али знао је да има Немаца разне врсте. Пошто је хтео да буде више јасан, но тачан, он рече: — Каква су нација ти Французи ? Како да ти кажем: исти такви Немци, само још гори... На то ће Бартек: — Проклето колено ! До тога часа Бартек је за Французе имао само један осећај, а то је био осећај безграничне бриге и страве, а сад је тај пруски народни војник осетио према њима и неку јаснију патриотску одвратност. Али још није све добро схватио, те је са тога понова стављао питања: — То ће се, дакле, борба водити лзмеђу Немаца и Немаца ? Војтеку није остало ништа друго него да разговор заврши Сократском тдудрошћу, учинивши овако упорођење: — А зар се твој Лизек не коље с мојим Ђеком ? г ) Бартек зину и гледаше неко време на свога учитеља.

') Назвви паса код Пољака у Познању.

— Да, то је истина... — И Аустријанци су Швабе, рече Војтек; па су се ипак били наши са њима. Стари Сивијери је причао, како им је камењар довикивао: „Напред децо на Немце !" Али са Французима неће ићи тако лако. — За име света ! — Французи још нису никада изгубили н ; јсдну битку. Ако те који Француз сподбије, више га се нећеш отарасити. Сваки од њих јак је за двојицу наших, а има браду као Јеврејин. Други је опет црн као ђаво. Ако наиђеш на таквог, онда нек ти је Бог у помоћ. — Но, па што идемо онда код њих? запита Војтек очајно. То философско питање можда и није било баш толико глупо, као што се оно учинило Взјтеку, који је под службеном инспирацијом наставио своја објашњења: —- И ја бих претпоставио неодлазак одласку тамо. Али ако не би отишло к њима, дошли би они к нама. Другог излаза није било. Ти си видео шта је све наштампано. Они су највиши кивни на наше сељаке. Вели се, они су бацили око на наше земље са тога, што су хтели да из Пољске крјиумчаре ракију, а то им влада није допустила, те се отуд изродио рат. Разумеш ли сад? — Како не бих разумео? рече Бартек с резигнацијом. Војтек настави: — И на жене су пожудни, као пси на сланину. — Они на тај начин неће ни М ;гду поштедети? — Не штеде ни старије. — О! викну Бартек таквим гласом, као да би хтео рећи: — Ако је тако онда ћу да се бијем. Изгледаше му да је то све и сувише. Зашто да им није допуштено, да кријумчаре ракију из Конгрес-Пољске те да Магда буде подаља од њих? Сад стаде Бартек да гледа на рат са гледишта својих интереса. Мисао, да је ради Заштите жена од француских пожуда покренута толика војска и толики топови, поче да му улива наду.

/