Недеља

Страна 14

Број 6.

— Само неку кратку песму, и то на два корака одавде. Реска натуче капу на очи и запита полугласно, чудним тоном: — Да није то нека претња шта ли? — Зар вама петорици да претим? —- Е онда нас оставите на миру. — То је неваспитање, морам отворено рећи. Реска крочи корак назад и дохвати гитар за дршку. Али се уздржа и само рече мирно: — И опет вам понављам, пустите ме да идем својим путем! — А ја опет понављам, да је то неваспитање од вас, одговори онај други леденом хладноћом; држећи руке у џеповима. — Тако ми свега... Група се одједном распрште и засветлише ножеви. Онај човечић једним хитрим кораком створи се леђма наслоњен о зид и викну: — Пст! тако ми свега. Ето полиције! У близини беху скеле неке нове грађевине и на мах неста ножева иза тих дасака. Патрола се приближаваше одмереним корацима и узе ту групицу на око. — Ми смо пријатељи, рече човечић; и хтедосмо да нашој драгани приредимо серенаду, — Имате ли допуштење за то ? — Молим, изволите, рече Реска. N У томе тренутку изби на кули сат после пола ноћи, а из даљине чу се храпава песма некога пијанице, који је идући дуж стубова гаснога осветљења ударао а о грм, а о трн. — Тај јамачно пева без допуштења, рече у шали један из гомилице. — Језик за зубе! викну карабинијгрски официр; иначе ћу сад наредити да будете претресени. Човечуљак, који је тражио да му се драгани испева песма, погледа презриво за официром, који оде с патролом. — Пфуј! Шпицлов једам! — Чујте пријатељу, рече Реска; овде ми не годи да правим ларму, јер имам зато својих разлога. Али ако би сте хтели, да пођете самном до каписког свода, ја бих вам тамо радо био на услузи. — Не. Ја сам се мало час уверио да сте човек и то ми је довољно. О мени ће вам који ме год зна, дати обавештења. Ја знам шта приличи чинити. Моје је име Ђоеани Мендола. — Кад је тако, господине Ђовани, онда сам готов да вам отпевем песму, па макар морао ићи таман и читаву миљу далеко... — Хвала лепо! рече Мендола. Али мени

сад није у потребно више песама. Доста ми је што сам видео вашу добру вољу. После многог стискавања руку оде сваки својим путем, само Реска и Мендола заостадоше још мало. Мендола повуче Реску на страну. — Извините. Само на једну реч... Хтедох само... Како беше оно ваше име ?.„— Ђузепе Реска! одговори унитани оштро Али зову ме и „Плави". — Хтедок госпођи Конћетини, која је ваша милосница, да покажем како не треба људе потцењивати и да ја, и ако сам мали телом, имам велико срце... Али видим ви сте частан човек, те нисам рад, да моји или ваши доживе неку несрећу у кући збогједне такве обичне женетине, ко!а, тако ми Бога, није вреднија од ове овде. И човечуљак скиде са главе маслену шеширину, тресну је о земљу и пљуну на њу. У тај мах нагло се отвори прозор пиљаричин и сручи се читав пљусак грдњи на главу човечуљкову. — Мангупе! Одвратни кепецу. Гаду! Битанго! — Пустите је нек говори, господине Ђузепо, рече' Мендола мирно и узе Реску под руку. Реска се не хте противити томе. Пустите госпођу Конћетину нек говори; она је сад гневна и не сећа се оних мојих ноћних посета, које сам јој чинио, кад је њен сада већ покојни муж Гросо још био жив и када га није било код куће. Тада ми је на овоме истоме месу најмилије и најслађе речи шапутала. —■ Ћути, погана лажовчино! — Што да ћутим. Говорим само истину.. А твој садашњи милосник, који је овде присутан, као што видиш, верује више мени но теби. — Доста! прекиде га Реска... Тако ми свега... доста! — Имате право. Да не говоримо више о њој, рече Мендола. И не слушајући на Конћетину, која га је обасипала грдњама, рече 1ч и даље : — Лаку ноћ и до виђења господине Ђузепе. Особито ми је мило, што сам вас познао. Нећете ми ни због чега замерити. Је л тако? — Чекајте, идемо заједно, — Ах, да, разумем. И ја сам у своје време био готов, да због ове изгубим главу, само да је то од мене тражила. Али нашта тај раз-