Недеља

Страна 16

Врој 6.

ми, чувајући стадо оваца; а гаров који је увек самном ишао учествовао је у моме весељу и скакању показујући то својим веселим лајањем и пропињањем на задње ноге, а предњим ме грли и лупка репом по земљи, Може ли бити срећнијих и безбрижнијих часови у животу, но ово доба, које вам рекох? Уз овај посао чување оваца — најрадије сам се занимао хватањем рибе у поточићу. Ово сам чинио обично у време, кад ми стадо пландује у дубокој ладовини врба поред реке. У друштву са гаровом поделим ипоједем своју порцију јела хлеба, сира или сланине, па онда обесим торбицу о дрво и весео босих ногу, хватам рибу док гаров чучи и посматра ме шта радим. Село у коме сам рођен, а и сама општина нису имали основне школе,те је стога нисам могао ни походити бар пре осме године. Али се баш у то време отвори школа. — Сад сам очекивао сваког дана да и мене позову, да и ја учим са осталом децом; али сам могао чекати годинама, а не бнх дочекао. Мени је било жао. Желео сам да и ја будем ђак, да 'и ја као и моји млађи другови прелазим у веселом де;-ињем разговору пут, који је од моје куће до школе био удаљен читавих два сата. Кад сам већ потпуно изгубио наду на позив, ја се једног дана решим, те напустим овце и одем сам у школу. На моју велику радост у читељ ме прими и ја као и остала сељачка деца свршим основну школу. Отац се од тог доба, кад сам отишао у школу, ниљути на мене и није више хтео ни да ме чује. Његови појмови о пољском раду нису се слагали са школом као и код сваког сељака. Ја сам се морао сам бринути за сваку ситницу и потребу школску. Било је и тада као и сад међу нама богаташке деце, која нису налазила задовољства у школи и била су лоши ђаци. Таквима сам увек радио задатке а они су ми плаћали израђене задатке ко у новцу а ко у другим стварима. У главном, ја сам се на тај начин издржао у школи. Дакле као што видите још тада сам осетио тешкоћу живота и борбу у њему. Ј Сврши се и са тим; али шта сад да радим?

ХОЛЦХАМЕР немачки песник, који је напуетио Немачку и настанио се негде у непознатоме месту У "

Зар опет да чувам овце? Не, нећу их више чувати; хоћу да идем у гимназију — тако сам тада мислио. Замолих свога тадањег учитеља да ме у том правцу потпомогне, да добијем благодејање, да би се могао издржавати, или да ме препоручи неком да послужујем и учим школу. И мислите да ме је тај учитељ потпомогао? Не, није ме потпомогао, него ми је за ту његову услугу тражио награду — овцу или што друго. Сва ми се коса диже на глави; нека ми се магла навуче на очи; куће предамном почеше да се окрећу... Покушај ми је пропао. И акосамбио млад увиђао сам да предамном стоји покварен свет. — Отац ме се одриче. — Шта може човек у таквом случају да ради друго него да иде напред, док се код неке зидине не заустави или нађе оно, што тражи, Тако сам и ја радио, пошао сам напред. Можда оно и није било напред, што сам учинио ? Дођем у најближу варошицу и ту код једног трговца погодим се да служим за десет динара месечно, храну и, разуме се, стан — у шупи. Код њега сам служио шест месеци Једног дана се решим да га напустим, пошто сам заслужио толико новца колико ми је било потребно. Откажем газди службу; примим своју зараду. Од ове зараде купим најпотребније ситнице и остаде ми још мало нешто. Требало ]'е сад да идем даље, да тражим оно, што нисам нашао. Мајку сам необично волио и зато ме је нешто гонило да јој се при поласку јавим и кажем да ћу на далеки пут; на пут, са кога јој се нећу више никад вратити и видети је. Осећао сам да треба последњи нут да је пољубим, а и она мене да пољуби, да би ми пољубац њен и сузе њене при растанку биле утеха у путу кроза свет. Једва се сећам тога тренутка, а тешко ми је и да га причам " Плавоока га и нехотице дотаче својом руком. Павле се хладно окрете к њој и нервозно поче лупкати ногом по патосу као дадаје такт. Она га плашљиво погледа и чисто молећи рече да прича. Павле је разумео њен поглед и продужи своје причање.