Недеља

Страна 3

куша браиити се, и то просто из очајања... Извините, госпођице, али гссподин Проспер не изгледа тако као да се предао својој судби. Чак бих смео тврдити да је скројио и план своје одбране. Зар не увиђате и сами да бисте вашом појавом пред судијама могли осујетлти успех његових навода, кад знам да вам је препоручио да се кријете. Нина не рече на то ништа; премишљала је о вргдности Фанферлових разлога. — Али тек не могу остати скрштеиих руку, а да и не покушам спасти га. Зар не в:1дите да сам као на углевљу ? И ако још не беше одговорена од своје намере, видело се по њој да се поколебала. Агенат полициски је осећао да ће победити, а то осећање давало је нове снаге души његовој и јачег утицаја речима његовим. — Драга моја госпођице, одговори Фанферло, знам за један веома прост начин, којим бисте могли помоћи ономе, кога љубите. — А какав је то начин ? — Веома прост, да га безусловно слушате, рече Фанферло правом родитељском нежношћу. Жипсијева је ишчекивала са свим дрЗ^ги савет. —- Да се покоравам ја? рече тихо. — То вам је дужност, одговори Фанферло озбиљно и нежно, то вам је дужност. Жипсијева се колебала. Фанферло диже Прзсперово писмо са стола и настави : — Руако? Зар господин Бертоми у најстрашнијем часу по њега, кад хоће да га ухапсе, даје вам савет шта вам ваља радити а ви ову његову мудру смотреност хоћете да осујетите? Шта вам пише он? Да прочитамо заједно. То је тако рећи тастаменат његове слободе. Ево шта вели : „Ако ме волиш, послушај ме," па онда даље: „Од твоје послушности може ми и живот зависити." Дакле не волите га? Шта'? Зар не увиђате, несрећно дете моје, да господин Бертоми мора имати страш-

них узрока, кад вам саветује да бегате и да се кријете? Све ове разлоге измислио је Фанфеало још одмах чим је ступио у кућу у улици Шаптал, али прећутао ихје до сада; чувао пх је као резерву, да би победа његова била извеснија. Жипсијева беше довољно бистра да би могла погодити шта хоће Фанферло да каже тиме. — Узрока!... рече она, дакле Преспер би хтео да се не дозна за наш одношај ? За тим премишљашз и одједномјој се учини као да потпуно појима све. — Ах, сад разумем. Како сам малоумна те нисам то увидела одмах. Моје присуство теретило би га тешком сумњом. Кад би видели моје хаљине, вез, накит и овај раскош, приписали би њему у грех. Питали би га откуд му толики новац да ме може обасипати са свим и свачим. Полициски агент климну главом у знак одобравања. — Тако је, рече он. — Е па онда ми ваља што пре похитати. Ко зна да ли није цолицпја већ извештена и да ли не ће кроз тренутак два бити већ овде. — Ах, одговори Фанферло с веома искреним лице /, за то имате још довољно времена, полиција није ни из далека тако вешта и брза. — Све једно !... То рекавши остави полицајца на само и оде у своју спаваћу собу; викну собарицу, куварицу и малога собара па издаде заповест да све, где год што има од њених ствари, спреме за пут. И сама је помагала спремаги ствари, али у томе паде јој на ум нешто и она се брзо поврати код Фанферлоа. — Сад ћу бити готова и моћи ћу поћи, али куда? — Па зар вам не пише господин Проспер куда ћете ? На други крај Париза, да узмете какву собу с намештајем, или собу у каквој гостионици. — Али ја не знам ни једне. Полициски агент поче премишљати. Једва је умео прикрити своју ванредну радост, која му се засветлила у очима..