Недеља

Број 7

Страна 13

БНРТЕК ПОБЕДИЛПЦ НОВЕЛА ЈСенри^а Сенмијевића (Наставак) . Неко време оста Бартек сам. Откиде заставу с копља и ћушну јеуџеп-свога мундира, па онда дограби копље у обе руке и похита за својим друговима. ј» ЦГомилице Туркоса, дерући се дивљачки, бегали су ка врху брега, на коме су батерије биле постројене, а наши људи су их гонили, вичући и ударајући по њима кундацима и бајонетима. :! - |3драви, који су стојали око топова, поздрављали су и једне и друге пушчаном ватром. — Ура! продере се Бартек. З Ц | Војници стигоше до топова. Наста борба ножевима. У томе тренутку стиже и други познањски пук у помоћ првоме.

топови су отети. Пешадија, која је у бегању наишла на неки други пруски пук, положила је оружје и предала се. За време гоњења непријатеља, Бартек је отео и трећу заставу. Требало га је само видети како уморан, сав обливен знојем, дува као каква мешина и пењући се са осталим војницима на вис носи на рамену три заставе. Какво је мишљење стекао сад о Французима! До њега је корачао Војтек са слабим озледама и Бартек му рече: — Шта си ти оно рекао? Па ово су пузавци и гмазавци. Нема то ни снаге, ни сржи у костима. Само су нас изгребли као што гребу мачићи. Иначе нису досадили ни мени, ни теби. И како сам кога лако ударио, тако сам га 'с црном земљом саставио. — Ко је могао и мислити, да си ти тако опак! рече Војтек, који је Барте-

Шведска Са јавнога часа Копље без заставе поста у ручерини Бартековој паклен алат за убијање. Сваки ударац његов правио је брешу у редовима француских војника. Зуавима и Туркосима овлада страх. Тамо где се Бартек појављивао није ни један остао на месту своме. Убрзо за тим Бартек је први узјахао на француски топ као на какву погњебилску кобилу. Пре него би војници имали времена да то и виде, он је већ седео на другоме топу, смотавши пре тога још једнога заставника. Живео Бартек! загрмеше гласови војника. Победа беше потпуна. Сви картечни

гимнастика сргкког „Сокола" кова дела гледао и коме је он сад сасвкм друкчи изгледао у очима. Ко није видео та дела? Видели су то и повесница и пук и сви официри. Сви су сада са дивљењем посматрали тога горостаснога сељака, ретке, жућкасте косе и избуљених очију. — Ах, ви проклети Пољаче! рече му снисходљиво и сам господин мајор и повуче га мало за уво. Бартек се само задовољно осмену. Кад је пук понова био на подножју брда мајор га престави пуковнику, а пуковник ђенералу Штајнмеру. Ђенерал примети заставе, одузе их од Бартека и стаде га посматрати. Бар-