Недеља

Страна 16.

и

Број 8.

свакијем даном другачији. Упрло вријеме на њега јаче но икога другога. Ако. Ваљало је још раније. Перо му ни у мрву није на њега зажалио, кано ни дотле, кано ни на кога, што није. Вријеме је снажно, оно иде, пак му није кадар нико стати на пут. Све ново, свуда ново, а старога што још траје, ваљда ће неки земан и потрајати. И то ваља. Да није тога, што би јадни страдалник у такоме стању. Бјеше пријатеља, истинитијех пријатеља, који и и новаца понудише, да прегне некако из-

Депотица нз Дликанта.

штења, а гдје би се могло чистијег наћи, до у њега. Њему није требала контрола, јер је свака ситна парица опћинска уредно долазила на своје мјесто, а никоме се закинуло није. Судбина му досуди да и на то дође, пак, и задовољан њоме — кад друге није. Они њиме још задовољнији. Плаћа није велика, ако не цури, капље, досеже, да је у кући нахрањено и прикрпљено. опрано и умивено. Ваљана дјеца иду у школе, само велика тегоба: мора им бити и отац и. мајка. Дани су пролазили једноставније но све дотле. Бригу је бринуо ван куће, никад брижан и тужан пред дјецом. Са њима разговара као са вршњацима. Она би се утркивала, које ће тачније и љепше ишчитати, како ваља, пјесме и приповијести о српскијем јунацима, царевима и краљевима. Он би њима приповједао оно што у књигама нема, бар још нема из скоре прошлости србинове, а тога је пуно знавао. За зимске дуге ноћи прибирао би и доносио књижица, гдје би му се која свидјела. Бјеше му то некако кано и хљеба под пазухом донијети. — Свршиће се. —

нова. Не смједе. Ваљано је се окренуо свуда око себе, пак срачунао, да даље ни снага ни памет нијесу кадри носити' се са врјеменом. Како би, недај Боже, да осрамоти образ и задње дане дотле неукаљана живота — никако. Опет пријатељи не хтједоше упуштати честита грађанина, да пред очима дојучерањијех другова жели бар комад хљеба са пуном кућом дјеце. И нијесу пуштили. Нашло се посала, где ваља поштења, чиста по-

Депотице еа ЈУГалаге ЛЕПЕ ШПАЊОЛКЕ