Недеља

Страна 18.

Број 8.

а у којој се налази Банка од године 1890. Слике свих чиновника Народне Банке донећемо у наредном деветом броју „Недеље". ЈЕДНОЈ П0К0ЈНИЦИ

Косе ти беху преко чела пале Бујне и густе, као зора миле; Жаром су црне твоје очи сјале И твоју душу племениту криле. О теби свуд се причало и знало, Ма да се ниси мицала из собе. На ником није твоје око стало С погледом мржње, зависти и злобе. Смерна к' анђо, што теши и слуша, Држањем својим — примера си дала ; Невина, чиста девојачка душа, Оа жао није учинити знала. Када те неко, у пролазу, срете, Пожудним оком поче да те прати... Ишла си мирно — главе не окрете За злобу светс ниси хтела знати. У краттом веку судбина је хтела, Вређаху тебе — неваљали људи. Одговор беше: само суза врела И дубок уздах из млађаних груди. К'о листак жути, усамљен сред грана, Ил' птица мала — без својега јата, Питаше често: „где је моја нана И добри, драги мој сиромах тата?" У овом свету живела си сама Мучно и нико није знао о том. Невина, чедна, без бруке и срама, Раста се једном са мучним животом. Вечно те жалим, намучени створе, И нема дана, кад заплак'о не би'; Анђеле мио! спокојан си горе; Јер само такве Бог призива к себи! Саво ]\Л. Радовановић.

У СН1ИОЋИ НА КАЛИМЕГДАНУ Милорад П. Зечевић Подне... Потпуна тишина... Тице се умириле и почивају на гранама дрвећа у непровидном шибљу парка. У кутку парка, где се блиста зеленило лишћа, преливеном сребрнастом бојом од сунчаних зракова, седи „чика Ђура" 1 ). Поглед му је падао на „Рибара" 2 ) кога су једино обасипали сунчани зраци, помешани капљицама воде и од себе бацала нежне дугине боје. Ја сам седео на супротној страни „чика Ђуре", а преко од мене младо девојче изразитих очију и ведра лица. Било је обучено у хаљину сивкасте боје, ни мало раскошну, а укусно скројену; на глави сламни шешир, са малим и округлим ободом. Запалио сам цигару и с погледом, управљеним на њу, пуштао димове; а непровидни облаци дима увијали су јој косу. Њена плава коса обасута рефлексима водених капљица, које су падале на „Рибара", давала је слику прамења сребрнасте боје, а лицу анђелски тип. Кроз облаке дима поглед јој је продирао к мени. Кад сам је погледао, она је оборили очи земљи, а амрелом, који је држала у руци, немирно је правила геометриске фигуре по песку на стази... „Рибар" је и даље чврсто држао непријатеља свог и немарно посматрао девојче, које је крадом погледало у мене. Мало, и поглед ми је једнако падао на њу; на њено глатко и обло тело, које је красило и дражило просто али укусно одело. Уз дивну мелодију водоскока, наизменично и тихо цвркутање тица, ја сам се наслађивао њеним поним и њеном нежном и дивном фигуром тела!... — Девојко!.. о, да знаш како ме мами, како огшја твој нежни и смели поглед!... како би радо пришао к теби и руку своју спустио на твоје тело и своје груди напајао близином твојом!...

') Споменик Ђуре Јакшића. 2 ) Рибар у водоскоку.